Српски књижевни гласник

БДЕЊЕ.

Давно је сенка ноћи пала,

Но свет још увек ходи: Жеља за срећом људе води, Те врева није стала.

Весели једни, брижни други, Доходе с разних страна;

Док лишће пада са платана, Ход им се чује дуги.

Ја бдим у ноћи. Шта ме тишти7 Ту близу пева неко

И глас му ведри трепти меко, А други болно пишти...

Куда се тајна мис'о крећег Шта би ми душа хтелаг

Зар је баш свака жеља свелаг Зар срце ништа нећег

О, не: ја умем све да схватим И сневам чак о срећи,

Но свет је снова увек већи, Те зато често патим.

Када се душа једном вине

И жели свуд да стигне,

Кад се пред њом застор дигне И луча неба сине;

Кад све што земни живот носи. Постане јадна варка,

А надземаљска чежња жарка Радости ситне коси;

Када се дође до сазнања

Да све у свему дише,

Да једна рука судбу пише Од првога постања;

Кад слабо тело земљом ходи,. А дух ка небу стреми,

Тамо где Вечна Тајна неми

И коло звезда броди;

Кад после дугих очајања,