Српски књижевни гласник
El sentimiento tragico de la vida. 7
IX
Имаде тако чудесних тренутака када се из свих кутова и углова стане објављивати Прошлост. Улице, тргови, раскршћа, све почиње да поново живи неким старим и бившим животом. Дижу се многе потопљене визије, ишчезнуле успомене. И човек тада мисли да може да ускрсне древнога Себе. Трагови година се бришу, а стари живот бива успостављен. Опстанак прима једну страснију и значајнију боју: више жара.
Што ја видим, груди моја, у овим повраћеним урамаг
— Једну крв нечисту која се морала лечити ранама.
Ране прате оксигеном и јодом лечене.
Срце које је пало у парампарчета, и крвљу пошкропило зле углове где пас диже ногу.
Змију која ме ујела више пута, и умрла од својег уједа.
Знанце којих више готово не препознајем кроз маглу.
Моје ноге које се не држе равно, као да сам јутрос изашао из тамнице, или се добро напио вина зеленике.
И руке које „жму“, жму, а онда охлађују.
Много жена под копреном коју не марим да скидам. Да се не изгуби тајанство.
Па стабла, стабла, стабла. Читава шума стабала.
И ево, објава прошлости умножава трагику живота. Ја знам да је сунце једнако као када сам, у детињству, први пут угледао пучину; али мени су косе седе, и моја рука дршће. Између мене и прошлости само време, али то је време већ — смрт и будућност.
Тек данас време осећам и као мутну реку, набујалу од киша, у којој се без успеха борим са леденим таласима. Када изађем на крај, требаће дуго да осушим своје проквашене гњате и одморим своје прозебле кости.
Х
Када увече у грозници, спустим главу на јастуке, ја примећујем усред ноћи на зиду две девојке о каквима говоре само стари елзевири. Слика настаје услед игре уличног светла кроз моје прозоре, али је сваке ноћи једнака. Две књегињице са бујним и уређеним косама под накитом главе, као два божја керубина, одевене као мушкарци. Дечачка одела прекрита сребром и срмом блистају се као оклопи на њима; услед ускога руха њихово тело изгледа сувље, а храбри наступ буди