Српски књижевни гласник

8 Српски Књижевни Гласник..

у сањару крваву еротску жељу. Једна је затакнула кратак мач за појасом, и ја се сећам крвожедне Вијоланте што их „бираше младе и лепога телесног устројства...“ Када је човек врло болестан и нема способности да суди, осваја га нека луда жеља да им понуди своју пожртвовну крв. Но ја ипак волим да заспим не мислећи на њих, јер нисам рођен да будем заставник предаја и за ме није 5зшуге-е ге, и немам телесних предности Годоја.

Но зато ми се ноћас у сну јавила снажна скандинавска девојка, Норвешкиња, са мање морбидесе, али више природнога здравља. Њене косе нису биле тако испуњене нежним тоном, али зато су биле опет неисказиво пуне живота. И сањао сам да је грлим као луд. После толико идеала ботичелиевских и прерафаелитских мени се учинило да сам за сва времена променио своју естетику жене: тако ме освојила ова лепота плодна као земља. Али и то је био Гебеп5 тег који ме оставио при освиту.

Само о нашим ирским девојкама из народа нисам ништа сањао: толика је истина да нас мислиоце привлачи само прошлост и даљина и да је нужно да се буде фантаста када борац хоће да је чист и сам.

XI

Знате ли дане када су у кафани главе погнуте, а преко столова прелеће тихо и тамно опасно шапутање 7 Ја сам много црних вечери, у време тегобних пореза живота, прислушкивао овај загонетни кафански жамор.

Као да се ту примају судбоносна решења где ће опет главе да падну или да се крв зарумени улицама. Ја сам овако више пута кроз мигове, погледе, шапат, додире и неку опојност жутога дима био сведок настајања близе Повести пуне крви и суза. Био сам у кафанама и на рочиштима онда када је у свим срцима и душама потајно и љуто врело, врело.

Киптело је као у котлу.

Душе су нешто исевале, -— мрак“ светлост обмануг истину 7 — само знам да су се ноћима палила светла. Друга, но лампиони и жаруље. Електрицитет погледа, магнетизам срдаца и чула, радиоактивитет настројења.

Како је то већ далеко и окружено, као ореолом, неком мистичком маглом! Нимбуси митике. Но и ти се дани каткада