Српски књижевни гласник

E! sentimiento tragico de la vida. 9

враћају. Ја опет видим оне нервозне стискове руку, нејасне, тешке погледе, и ону мрачну узбуђеност која се не исказује речима, но само трагиком геста и покрета.

Ирска земљо! Русијо! Европо! Свете!

Предвечерја испуњена стрепњом и слутњом. Многи су од ондашњих пријатеља отишли у смрт, херојску или свакодневну, други, у мрак, у заборав, у туђину, у даљину, бог зна камо. Неке је чак гужва избацила на прве врхове савремености. Ја сам се. враћао на иста места, столице или канапее, али нисам за шахом и ликером налазио истих играча. На "пољу је често урликао ветар, тресао стаблима, куцао у стакла, и боно, боно бугарио. Ветар је био велики оркестар ових трагичних дана историје.

Ветар! ветар! страх ме је да ћу опет чути његова бесна дувања, што језде као помамни атови, док ми прегибамо главе и сами дувамо, дувамо као музички меси.

Махнити Ураган, а од нас људи остаје само једно големо гробље у рушевинама на којима завијају и круже стари, легендарни гаврани.

XII

Јакост живота, неизмерна: ја је осећам, ја је, да тако кажем, њушим, често бруталну као оштри мирис неких тргова на којима се устављају низови фијакера.

Но опет знам: ма колико био јак неки филозофски систем или наша вера у њ, голи живот ће свеједно да буде јачи и да победи.

Због тога ми се опет чини да су живот, љубав, самилост, правда јачи и већи од било које засаде или сустава.

XIII

Велика беда што не може да се ради! Вредност рада човек најбоље осећа онда када је лишен слободе да ради. Колико је ту изгубљених ура и дана, патња душе, неупотребљених корисних сила, отровне доконице испуњене црним и опасним мислима, изгарања своје личности! Колико је ту човек времена изгубио за усавршење своје душе, лепоту својега духа, богатство своје унутрашњости, ојачање својега мозга, и протањење својега живца! Одузети човеку моћ и слободу да ради и ствара значи упропастити га, отети му најлепше наде и моћи живота, јер богатство и плодност није