Српски књижевни гласник

19 Српски Књижевни Гласник. се да ће се, ако повичем, пробудити сви народи и да ће мртви ускрснути. Али ноћ је пространа, мирна и дубока, а мени је као да корачам врх понора, крај гробова и мора на којима ништа не видим; само поред празнине, смрти и мрака блистају, пламте, изгарају моје светле, моје радосне руке.

Благословена Ноћи, да бих у теби изгорео својих десет прстију и своје грешно понуђено Тело! Или зашто не бих понео срце на рукама, да ми пане у пепео — Срце

Амен. ТИН УЈЕВИЋ.

КОЧИЈАШ. (Крај.)

Сутрадан пошто је Лодрел био виђен код гробља у Лианкуру, људи из тога села открише, иза једног пласта, леш једне сеоске служавке. Она је, како се доцније видело, била задављена и срамно злостављана; то је било у толико жалосније што та девојка није била нека намигуша, већ једно честито чељаде.

Жандарми потераше траг уз ветар, и открише, не идући много далеко, некаквог злосрећног торбара, који, кад га стрпаше с оне стране катанца, признаде без много устезања да је кривац. И суд узе у своје руке тога торбара, који тако рећи и нема никакве важности за моју причу.

Лианкурци су пустили људе од закона да причају шта хоће, али су мислили на своју главу. Имали су свој суд о тој ствари; сви су мрмљали: „Тупен је убио девојку“.

Није било баш много разложно оптуживати Лодрела за злочин кад је убица био ухваћен и кад је признао; али кад неко веровање ухвати корена у селу, ни сам Господ Бог га не би могао ишчупати. Лодрела, названога Тупена, виделе су две жене потпуно здраве духом и достојне да им се верује. Кад је цео свет мислио да је он отишао бестрага, виђају га како се извлачи из гробља где је могао само нешто прљаво да уради. Дакле, Тупен се вратио и крије се. Слушкиња је била његова прва жртва. Ето шта се мислило, и шта се говоркало у Лианкуру.

Чудновата ствар је да ниједан од мештана не имаде храбрости да пред судом изговори име Лодрела названога