Српски књижевни гласник

_ Кочијаш. a i о 13

Тупена. Оно мало њих који морадоше ићи у Амијан да сведоче ништа не проговорише о Тупену. Можда су осећали да немају шта да докажу противу Лодрела. Можда су се, опет, тако страшно бојали тога свога Лодрела да су се чак плашили да изусте и његово име пред судијама. По моме мишљењу, њима је суд у Амијану изгледао исто тако страшно, и, на крају крајева, тако далеко од ове њихове ствари. Лианкур је имао своју тајну, једну од оних које не могу да се причају онима који нису из места.

Пустили су, дакле, мирно да се суд бочи како зна са торбарем, а у Лианкуру су и даље мислили шта су мислили.

Није се дуго чекало на друго дело Лодрела названога Тупена. Један велики сењак се запали, близу железничке пруге. Сав Лианкур је дрхтао под пљуском варница, јер, као што су сигурно и сами помислили, Тупен је чекао ветар са запада, да би цело село предао пожару. Овога пута приметише, при светлости пламена, Тупена (или Тупенову сенку) како бежи према троенским барама, јер је доиста морао да нађе да се склони негде где нема много шумарице.

Убрзо затим три свиње беху убијене секиром. Цео свет увиде да Тупен чини зло ради зла, без наде на корист, што је, по општем уверењу, сасвим приличило Тупену.

То је било тешко време за Лианкур. У Вексену су села ближа него код нас. Чешће се људи виђају; радије се исповедају. Тупен постаде зао дух читавога краја, један домаћи зао дух од кога су се ужасавали, чијих су се злодела бојали, али којим су се ипак помало гордили пред суседним селима. Мало је крајева који могу да се похвале да имају Тупена, нарочито једног оваквог Тупена. Помислите да је за мање од године дана он начинио све могуће гадости: удавио. је два дечка у Троени, која међутим није много дубока; убио је песницом, једног врло хладног вечера, некаквог старог усамљеника који је живео сасвим на крају села, и кога су нашли укочена на путу. И то човека, пазите само, који је баш дубоко мрзео Тупена. Краве, овде онде, стадоше да се јалове и да побацују једна за другом. Дабоме, и то је Тупен урадио. Наиђе нека зараза на живину и кокоши почеше да падају као муве на првој слани. Опет Тупен! С времена на време би још изгорела и по која уџерица, јер Тупен је нарочито био заволео ватру.