Српски књижевни гласник

14 Српски Књижевни Гласник. |

Не само да су га осећали, него се и показивао. Виђали су га по каткад где силази са брега једном зеленом стазом. Као и обично, главу је држао оборену на груди; ишао је гледајући у ноге и кријући лице. По некад, ноћу, пролазио би и сокацима. Сви су распознавали лупу његове обуће, коју је сам израђивао, и која није лупала као друга обућа. Тада би по неко отворио прозорчић и избацио би који метак из пушке, онако насумце. Једне вечери, баш у време влачења жита, људи из Лианкура га видеше, из далека, како прође једном њивом и покупи, уз пут, мало тек посејаног зрневља што није ништа добро предсказивало сопственику њиве.

Ако је икада један човек могао тако да узнемири читав један крај, ако је икада један човек био постао трепет свима душама, од дечурлије из школе до узетих стараца, то, верујте ми, није био Наполеон него Тупен.

Око имена Тупенова се створи у Лианкуру тако силно узбуђење, тако стално, да никакво живо биће у селу није било тако живо као Тупен, или боље као та Тупенова сенка. Страх, мржња, жеља за осветом, све се то помешало у срцу људи, све је то гунђало и тражило задовољења. Није то баш ништа један такав гњев! Пре или после сав тај терет мора да се сручи на некога.

Онај који би Лианкурцима рекао да Лодрел-Тупен живи спокојно од ситнога посла у Бервилу у Румца, видео би како би му се и најмирнији насмејали у лице. И Бога ми, господине, Лианкурци нису баш много грешили, јер човек није само оно што изгледа, и Тупен-Лодрел главом и брадом који је крпарио код нас, зацело је имао мање стварности, мање даха него уображени Лодрел-Тупен који је пустошио по Лианкуру. Није човек само тамо где је.

Кад мислим на све то, питам се да ли је оно парче Лодрела које је било код нас било доиста човек, и да ли можда баш то није било дух. Не знате шта да кажете; доиста не можете да знате.

Али да оставимо Лодрела из Лианкура, па да се вратимо на нашега Лодрела из Бервила.

Казао сам вам већ, нашао је био где ће да се смести и да ради, по мало свој крпачки занат, а, по мало и све друго, разне ситнице. Виђао сам га скоро свакога дана, јер сам туда пролазио колима и у јутру и у вече. Тада, дабоме, нисам још