Српски књижевни гласник

Кочијаш. 15

знао све ово што вам причам. Тек доцније, много доцније, све сам сазнао и разумео.

Дешавало ми се да попијем по коју чашу јабуковаче са Лодрелом, и да разговарам с њим. Он није био баш много срдачан; није умео да разговара. Ја бих га питао: „Како иде7“ А он ми је збуњено одговарао: „Па, тако.“ Ништа много више човек није могао да извуче од њега.

Примећавао сам, а и сви други су то примећавали, да је мр– шавио. Не да није имао доста хране : зарађивао је довољно да самога себе храни; али је изгледао као да га нешто изнутра гризе.

Брижљиво је радио свој посао и уредно је ишао у цркву. Ништа му се није могло пребацити што се тиче жена. Остављао је утисак испражњена, одсутна човека; човека без вредности и без тежине.

Али после неколико месеца његов изглед поста чудан, бар за оне који, као ја, имају око. Ишао је као пресамићен на двоје, изнурен, као да је кућу носио на леђима. Главу је увек држао оборену, и тако јако да му је брада морала направити рупу на грудима. По некад бих га сретао кад иде за какав посао; узимао сам га у кола. Он би ми говорио : „Ватра ми нека сагорева тело.“ Ја сам му одговарао: „Треба ићи лекару.“ Али је он вртео главом да неће. Мало по мало се научи на тај покрет и више није престајао да врти главом као да је хиљадама пута хтео да каже: „нећу! нећу!“

Скратићу и рећи ћу вам шта се догодило од прилике годину дана после Лодрелова повратка,

Крпа се често виђао са Жинестом, који је био пастир у Томберији, и чија је кућа била пола у Бервилу, пола у Тејману, место у које ћемо стићи за непуних пет минута. Лодрел је радо одлазио да попуши коју лулу са Жинестом, и тако су се обојица разговарали ништа не говорећи, јер ако је Лодрел био ћуталица, Жинест није био брбљивац. Он је, може бити, изговарао свега по три речи на дан, и то две за своје псе.

Лодрел је био још само сенка од човека. Они који су га макар и мало посматрали очекивали су да ће да се сруши под најмањим ударцем ветра. Сматрали су га за изгубљеног, и говорило се да је код њега грудобоља; али то није била грудобоља.

Једнога дана, недеља је била, Лодрел оде Жинесту, који је баш штројио годишње овце. Корбасон, који је догађај гледао из далека, све ми је испричао.