Српски књижевни гласник

Никад. 19

Болна од бесна, и расутих прама, Тај мрак који с крељути пада, Тежак на сне и на живот и на те, На ружу што посљедња цвате

У вази у алабастру,

На ружу што с ужаса вене Док сјене сву душу не застру,

Да под њима гинеш и мреш као и ја, Под шутњом што к теби се свија Ледна к'о змија.

Да свенеш к'о ружа што вене.

И ти ћеш се увијек спомињат мене.

А када ме не буде, кад се све смири, Све што су човјеком звали,

И кад мој спомен к'о лепир мали Нестане плав у плаве даљине

И мине, |

Још мртва ће живјет' писмена,

Још замрле пјесме ће звонит',

И у њима суза се ронит',

И нада те дјетинска зват'.

Знаш, ти ћеш и у сну их чути.

Ни најдаљи, најтиши пути

Неће те од њих спасти.

Пред њима нећеш се маћи,

Оне ће свагдје те наћи.

У мирису ружа оне ће цвасти,

У твоје се најслађе тајне красти.

И с твоје ће усне нестати руга,

И твоје ће срце испунит до дна туга, И твоје срце и живот и мисли и сне. Тад моју ћеш љубав опростит', зар не2! Тада ће моја те обузет' туга.

И ти ме нећеш заборавит' никад.

ДРАГУТИН М. ДОМЈАНИЋ.

9