Српски књижевни гласник

НИКАД.

Не, не, ти ме нећеш заборавит' никад, И ако ме не љубиш, поносна жено. И ако ме не гледа око ти снено,

Ти мене нећеш заборавит' никад.

Ти, с оним посмијехом тајнога руга, Ти коју зазива сва моја туга,

Ти коју радост свака ми чека,

Ти, моја жељо болно далека,

Ти мене нећеш заборавит' никад.

Знаш, ја ћу доћи у најдубље ноћи, Кад пуна је пучина плава Звијезда и сажалне шутње.

Ја ћу ти доћ' попут тихе слутње. Ја ћу те наћи у најдубљој ноћи.

А И моје ће жеље и залудне сање Летјет кроз поноћ и заспало грање Нечујном крељути умрлих птица, Па ће ти бијела такнут се лица Благо им миловање.

И ти ћеш осјетит' сама и блиједа, Како те моли и гледа

Зјена тих безгласних птица,

Па ћеш у страви и угасла лица Видјет' што таје те тешке ноћи, Што зборе те мртве очи.

Те очи у којима очај јада.

И ти ћеш осјетит', биједно сама,