Српски књижевни гласник

Кочијаш. 47

тога тренутка завлада мир Лианкуром, и сви беху задовољни. У осталом, од тога тренутка су се у томе селу догађале само сасвим природне ствари, било је и несрећа, болести, неколико пожара, али више ништа необично, сасвим природне ствари.

Ви се, без сумње, питате како ја могу да знам праву истину из читавог тог догађаја. Видите, ја, господине, много путујем. Увек сам по друмовима. Размишљам. Слушам како шкрипи точак, слушам корак својих коња, и хиљаду других шумова и звукова, хиљаду других! Гледам како се сунце рађа и како залази на сеоским окнима. Пијем са људима по крчмама. Ја боље разумем од многих гласове који се чују у вече, у равници, кад се села разговарају из далека, пре но што заспе. Знам много прича, да! много прича!

Ох! ево и куће покојнога Жинеста. Она кућа коју видите тамо, близу оног опкопа који ми овде зовемо шанац и на коме има букава. Граница између две општине пролази кроз саму кућу. Кад је требало сахранити Жинеста, који није имао родбине, десила се велика препирка између Бервила и Тејмана. Нико није хтео леш. Људи од закона су обратили пажњу на то да је димњак од куће са стране Бервила. И Бервил је морао да плати; јер, где је огњиште од куће, тамо је и њена душа. ;

Зауставићу коње ходом, да вам испричам ту препирку.

(С француског превео М. Б.) ЖОРЖ ДИАМЕЛ.