Српски књижевни гласник

СЛИКЕ И ПРИЛИКЕ ИЗ НЕДАВНЕ ДУБРОВАЧКЕ ПРОШЛОСТИ:

ДУМ ИВАН СТОЈАНОВИЋ.

Кад је дум Иван Стојановић умро (1900), рекоше његови суграђани: „Умро је посљедњи Дубровчанин.“ У истину, посљедњих Дубровчана било је у скорашње вријеме неколико ; дубровачка јавност, пошто би једног покојника прогласила посљедњим, није се ни у којој неприлици налазила кад би сутрадан испустио душу други један вриједни човјек који је у једнакој мери заслуживао тај почасни вапај: она би заборавила свој неопрез, па би напросто прогласила посљедњим и новог покојника, а нека се они на другом свијету правдају ко је веће право имао на тај ласкави придјевак. Ово пренагљење у слављењу своје чељади, стара је дубровачка мана. Већ 1828 године чувени љекар Лука Стули био је посљедњи у једном сенату Рафа Андровића; био је посљедњи у једном надгробном слову и Никша Гради, писац Косовке дјевојке и Справљенице. Кад је дум Иван пошао Богу на истину, Дубровник као да се не сјећаше да су Перо Будмани и Луко Зоре још били живи и здрави и заузети послом. Не мари ! Госпар Перо пресели се на бољи свијет као „посљедњи Дубровчанин“, и као „посљедњи Дубровчанин“ умре за њим и Луко Зоре. Међутим, дугачка серија ових одликаша свршена је, и свјеснијим грађанима у опште друго не преостаје него рећи : тоје било, пасеприповиједа.

Био он посљедњи или претпосљедњи, дум Иванова оригинална личност заслужује нашу пажњу. Он је најбољи примјер човјека чији душевни правац одреди средина у којој се налазио, средина која као да је управ створена била да се развије искра што је у њему тињала. Син једног љекара емпиричара, научи италијански језик од бабе Талијанке, и прве књиге што је читао биле су Голдонијеве комедије и животи светаца. Још као дијете одлучи да ће се запопити. Свршивши гимназију, у којој је онда наставни језик био италијански,