Српски књижевни гласник

24 Српски Књижевни Гласник. пође у Задар на богословију, гдје су му школски другови били све сами људи који се касније прочуше које као црквени достојанственици које као књижевници: Рајчевић, надбискуп задарски, Замони, бискуп шибенски, Царев, бискуп хварски, Форлани, бускуп которски, Петрић, писац Теорије о љепоши, Михо Павлиновић, Лука Ботић, Стјепан Бузолић, и други. Заиста, чудо је како ова посљедња тројица, који су се пред младим Иваном одушевљавали читањем тек изашлих Вукових дјела и љепотама нашега језика, нијесу баш никако утјецали на свога учидруга, шта више, он им се смијао кад су му објашњавали да треба народ будити и радити за његову будућност; и док су се они ревно спремали за свој каснији књижевни и политички“ рад, наш је Дубровчанин проводио своје слободне часове читањем латинских, грчких и италијанских класика, вазда весео, отресен, отворен. Ради недостатка свештеника, запопише га годину дана прије времена одређена црквеним канонима (1852), и послаше га на Корчулу. Послије кратког боравка на том отоку, премјестише га у дубровачку Ријеку; ту проведе прве четири године у селу Мокошици, затим у Рожату, гдје се задржа пуне двадесет и двије године. У Рожату наста преврат у његовој души. Ријетка љепота положаја тог убавог села, као створена за спокојно размишљање и племениту доколицу, и одабрани социални елеменат што се тамо састајао, спотакнуше, разбудише пламен што је у младоме жупнику чајао. У том дивном, мирном крају, у епћењу с људима утанчаног, углађеног укуса, дум Иванова уобразиља се разигра, његов дух се оплемени и доби оно аристократско обиљежје којим је, поред све своје простоте, настраности и немара за материалну страну живота, одвајао у друштву. Дубровачка господа, која већи, дио године борављаху у Ријеци, махом заволише младога жупника, већ на гласу са своје доброте, чедности и пожртвовања, свештеника пуна милосрђа за немоћне и сиромахе, поштена до самопријегора, а весела, вазда насмијана лица, као да грца од среће и задовољства, и кад је свој посљедњи залогај понио болеснику. „Да нијесам провео тридесет година у Ријеци, нико не би данас знао да сам жив“, говораше под своје старе дане дум Иван. Ту је барон Влахо Геталди, који преведе на латински језик Гундулићевог Османа, водио свој дневник у латинским дистисима, слао немици Иди Дирингефелдовој