Српски књижевни гласник

Слике и Прилике из Недавне Дубровачке Прошлости. 25

„латинске епиграме, и дум Ивану објашњавао најтање лепоте Вергилова језика; ту је Лука Дијег Сорго, саученик у Урбину грофа пак папе Пија 1Х, пријатељ Људевита Гаја, врли латински епиграматичар, један од посљедњих патриција који су се гријали на сунцу дубровачке слободе, величао Стојановићу одлике нашега језика, које је сам славио у латинским одама; ту је Нико Велики Поца (Пуцић), најученији Дубровчанин свога времена, расправљао с њим књижевна, филозофска и теолошка питања, те га дум Иван сматрао за свог најбољег учитеља; ту је најзад маркиз Јозо Бона, који му постаде најприснијим пријатељем, развијао у њему хумористичку жицу, која је Стојановићу до посљедњег часа служила као лијек против биједе и разочарења. Љубав за матерински језик највише побудише у њему збирке народних приповиједака Вука Караџића и Вука Врчевића и фрањевца оца Пацифика Радељевића, који у свагдањем опхођењу са дум Иваном, за рана упозна његов честити карактер и чежњу 'за знањем; и као год што је некад љекар и пјесник Ђуро Хиђа свјетовао младог Радељевића да се вјежба у народном пјесништву, тако је у својој старости отац Пацифик настојао да побуди у свом младом пријатељу интерес за народни језик. "Стојановић живо се даде на скупљање ријечи, израза и пословица које је слушао кад је обилазио своју Ријеку и. сусједну херцеговачку границу. До душе, ко чита дум Иванова дјела, не би рекао да се писац толико трудио око чистоте и богатства језика; његово писање је нешто особито; оно врстање чудних израза, покупљених и присвојених без икаква обзира на вриједност и извор, она мјешавина идиотизама и италијанизама којих је дубровачки говор препун, а све то сложено као у хитњи, без реда, без нацрта, одаје нам човјека, како је збиља и био, велике али . несређене научености, вулканичне главе, човјека којему се мисли тако плахо и на гомиле у памети појављују, да једна другој запрјечују пут, и писцу не достаје времена да их згоднијим обликом одјене.

Отац Пацифик, дум Иванов Ментор, спадао је у невје"ројатно велики број Дубровчана који су на доколици, у својим мирним замцима или у тишини манастира, читав свој вијек "тратили у књижевном послу, које сачињавањем словенских или латинских пјесама, које превођењем грчких и латинских класика. Овај огромни рад, који је одговарао једној њиховој