Српски књижевни гласник

26 Српски Књижевни Гласник.

душевној потреби, данас је сасвим заборављен и највећим дијелом за увијек изгубљен; и сам спомен ових приљежних. радника истире се као год што се гомиле њихових лијепо читљивих рукописа, поједених од мољаца, претварају у рпице пепељастог прашка. Као и његови давни колеге /m /ifferisS, отац Пацифик ништа није штампао, нити је ваљда марио да му ишта штампом изађе. Сједећи за малим столом у својој скромној ћелији, под чијим прозором тече бистра вода дубровачке Ријеке, овај чедни трудбеник преведе на,наш језик сва Вергилова дјела и цијелог Ариостовог Бијесног Орланда, којему додаде неке своје моралне примједбе. Фратров рад бијаше трајан примјер и потицај за младог Стојановића. Отац. Пацифик слао му је свако јутро по један епиграм на латинском или српском језику, који би више пута попратио кошићем тек убраног манастирског воћа; своје епиграме фратар. је састављао у постељи, чим би се пробудио. На ове пријатељске поздраве, дум Иван је одговарао понеким кратким пјесничким саставом; то су били његови први књижевни покушаји, то бијаше и зачетак хуманистичког васпитања његова духа. Много му је у томе користило опћење с маркизом Јозом Боном, узором аристократске духовитости, какве данашњи узгој више није кадар да створи. Дум Иван приону са свим срцем за Бону, али никад не заборави свог првог моралног и књижевног вођу, доброг оца Пацифика. У једном дивном, вилинском крају, стари један фратар, стишан и пун искуства, и "млади један жупник, човјек неначет и пун жудње за знањем, поздрављају се из рана јутра кошићем воћа и кратким филозофским размишљајима, одјевеним у племенито: епиграмско рухо... Па да човјек не помисли на старо доба, како га замишљавају обожаваоци Хорацијеве музе, на лијепо друговање учених људи жедних простог, неизвјештаченог живота, далеко од градске буке и разметања, у тихој, отмјеној. доколици !

Јозо Бона имао је обичај да биљежи све што би чуо и видио. Биљешке овог финог посматрана живота и људи биле би данас од непроцјенљиве вриједности за проучавање тадашњег дубровачког микрокозма, да се нијесу највећим дијелом изгубиле. Неколико листића сам Јозо на умору дарова своме миломе дум Ивану, и то баш оне што се односе на њихово пријатељовање у Ријеци. Бона је волио да сваке године проведе по више