Српски књижевни гласник

Слике и Прилике из Недавне Дубровачке Прошлости. 27

мјесеци на обалама те чаробне воде, намирисане мирисом сочних поморанача и меснатих прасака. Кад није имао код себе свога друга, најрадије је шетао крајем ријеке, гдје се она близу врела сужује и тече између танких трстљика и шевара што се таласају под меким миловањем ветрића кад пирка са Пријевора или Комоца. Тихи шум повијане траве, треперава вика кокошке и. думнице, и срикање скакаваца, једини су гласови у оној дубокој тишини. Бона изабере једну стару рушевину с које се к води спуштају испрепуцане, маховином обрасле степенице; ту се он одмара. Њему иза леђа, у простору између порушених зидина, гдје може бит' некад је била господска дворана са портретима прадједова, са позлаћеним канабетима и дубоким наслоњачама као створеним за духовита посијела напудране господе, ту данас мрки чемпрес стрши небу, притискиван од бора и дивље смокве, ту привршни цвјетови црвеног леандра мијешају се са тешким главатим шипком, док жутокруне главе сунцокрета, прокрадајући се кроз бусасти вријес и мрчу, надвисују оронули зид и као велике расколачене очи гледају у зеленкасту воду пода се. Унаоколо бјеличаста кадуља, смиље и ружмарин окађују својим опојним мирисом сав тај блажени крај. Бона се загледа у ситно, тек разговјетно титрање водене површине, и шути; шути мислећи на своје слабо здравље, на кратке часове уживања што му је судба досудила. Са Госпине Главице забруја звоно. „Миса је“, сјети се и диже се: док приспије Стојановићевој кући, биће жупник већ одслужио и вратио се дома.

... Самотни ходач стиже у Рожато управ кад и дум Иван. „Попио сам код њега кафу ваниљану — биљежи Бона у свом дневнику — побрчкали смо по Тациту и дивили се његовој крепчини“. Доиста, ко познаје садашњу славенску Атину, тај ће тешко вјеровати да су пред само педесет година била у Ријеци два Дубровчанина који су у девет сати изјутра читали Тацита и уживали у његовом ожетом стилу. Још више ће се чудити кад прочита што Бона даље пише: „Послије кафе, дум Иван штап у руке, а-ја други; ломили смо се негдје странпутице, куд нијесам још никад био. Скакутали смо по гребенима између стародавних храстова; уберем два пера ружмарина и задјенем за петљу. У овакој природи — речем своме другу — кад се случајно намјерим, оканим се духа сатиричког. На то ће ми дум Иван: Зато, мој Мефисте, овај при--