Српски књижевни гласник

28 Српски Књижевни Гласник.

родни дах нека ти буде што и вода крштена; у њој се окупај "те изађи из ње анђео. На вратима природе човјек треба да свуче, као год змија у прољеће, ону ненаравну кошуљу скеп"тицизма, у коју се нехотице, покаткад и силимице, огрнуо. —“ Овим светим речима додајмо мирну величанственост средине у којој су оне изречене, па нека се напросто дивимо тим красним душама! Дум Иван, човјек чисте апостолске скромности и доброте, здрав, млад а већ стишан и пун искуства, вазда ведар, вазда захвалан Божјем сунцу што га грије и селу што га сиромашка храни; Јозо Бона, његов вршњак, човјек из којега је природа извајала биће осјетљиво, већ судбом претучен, разгризен сумњом о успјеху макар којег напора, па стога осамљен, опоран, љута и јетка израза, постао отуђеник и прозлио. Дум Иван, родом пучанин из чедне и поштене породице, која се тек по њему огласи; Бона изданак старе лозе, славне у политици и књижевности, поносне традицијама моћи и достојанства; међутим одстојање између полазних тачака њихова живота испуњаваше заједничка љубав“ за хуманистичке науке и дубровачку књижевну славу; овом љубави њихова душа богатила се и једрила, прекидала све вјештачке везе и била основна снага њиховог племенитог пријатељства...

Сваки Стојановићев труд ишао је у корист других. Можемо рећи да он није схватао појам о власништву; што је село давало жупнику своме, то је жупник двоструко селу враћао. Његовој сестри, која га је вјерно дворила, сва предана послу „око свог чудесног брата, требало је за њим трчати да му вади новац из шпага да може што купити за вечеру; више се пута десило да пред ручано доба не би нашла лонац у којему је варила месо: дум Иван се увлачио као лупеж у кухињу, скидао лонац с ватре, и с изразом радости Ha лицу носио га каквом сиромаху' болеснику. Кад би се дјеца начетила жамором око њега, у тили час његови шпагови би се испразнили. Јер је дјецу волио увелике; и на селу и у граду увијек око њега било је дјеце; у његов чедни стан, пун модерних књига и старих књижурина, долазили су млађи ученици да им помаже при превођењу с латинскога и. грчкога; окупљали су се око њега у казалишту, које је он радо полазио; запитивали би га о ма којем предмету, само да слушају његове шаљиве анегдоте, у причању којих био је неисцрпљив : примамљивала их је нарочито његова весела ћуд,