Српски књижевни гласник

Слике и Прилике из Недавне Дубровачке Прошлости. _ 29

непомутљива ведрина његове душе. „Мој живот сличи једном: прољетном дану“, говораше, и његово карактеристично лице, што прекриљаваше једна смјеса ироничног и доброћудногосмијеха, потврђиваше те његове ријечи.

И његова спољашност одаваше чудног оригинала, особењака. Висок, кошчат, са великом, прерано остарјелом главом, четвртастог сунцем испореног лица, дубоких изразитих очију, корачао је великим одсјечним корацима, забацујући високо главу покривену неким нарочитим излизаним полуцилиндром; зими се заогртао једним старинским шалом укрштеним преко прсију. Чудноват бијаше и у разговору; говорио је заносно својом јаком гласином, скоро декламујући, дајући свакој ријечи неку особиту модулацију, прекидајући говор наглим смијехом и упирући очи испитљиво у слушаоце. Пјевајући с осталим каноницима у столној цркви, није се с другима слагао, већ је пјевао сам за се: „Ја пјевам како ми душа хоће, а они како им се свира“. Кад се — Бог да му прости — хвалио како се њему кад мису служи свака ријеч лијепо разумије, један ће му властелин опазити: „Ја те разумијем само кад. оно кажеш: Domime, non sum dignus“. У опће, његово понашање у цркви стварало му је свакојаких неприлика; свештеници се тужаху бискупу да је дум Иван преко сваке мјере екцентричан; узалуд га је бискуп Мато Водопић опомињао да се кани дреке, размахивања, праћкања и пухања; покаткад. је изгледало да се бечи и подругује. Ништа није помагало. „Јесам ли пануо с мјесеца“ одговараше, а бискуп, знајући да је то узор свештеника, праштао му је сваку. И на проповиједаоници би често заборавио да је у Божјем храму; за једне коризмене проповиједи што је држао у Кармену (изопачени назив Госпе од Кармела), Стојановић забразди тако дубоко у филозофско распредање, да неке старе женице, баш пред њим, слатко заспаше; кад он то опази, издречи се: „Ако ме хоћете слушат, слушајте, ако нећете, а ви пођите с врагом!“

Под овом храпавом кором крила се велика, сваковрсна. наученост и аристократски дух. Ма да је најрађе читао филозофска дјела и старе писце, опет свака му је књига служила да утули жеђ за знањем. Биљежио је сваку лијепу и здраву идеју, сваку мулру изреку и моралну пословицу; што је главније, накупио је силан материал за повијест живота и књижевности свог родног Дубровника. У овом послу помагаху“