Српски књижевни гласник

30 Српски Књижевни Гласник.

га онда још живе традиције и причања посљедњих сведока дубровачке слободе. Привлачила га је отмјеност старог дубровачког одгоја и карактера, отмјеност која је већ издисала. Један шаљивчина који га срете гдје шета пред кнежевим двором са неком отрцаном клобучином на глави, запита га попријеко: „Куд ћеш, дум Иване, с тим бившим клобуком 2“ „Шетам — одврати свештеник — по бившем Дубровнику“. Његов бивши Дубровник био' је његова мука и разговор; мука, што је свуда око себе гледао како једна славна прошлост пропада без наде у спасење; разговор, што му је истраживање те прошлости била једина права наслада. Јер осјећаше као да је у неком душевном роду с изумрлим покољењима; и он је волио и тражио свве што је лијепо и племенито; то је у својим дјелима помињао ријечима „аристокрација“ и „класицизам“ : аристокрација ума и душе у приватном и јавном животу и књижевном послу. Зато се изврсно слагао са аристократском душом Ника Великога Поце, Јоза Боне и других „пустињака“ у питомој Ријеци. Као год ни они, ни он није могао да се помири са новим временом; материализам средине у којој су они живјели, бијаше им мрзак; плитка унутрашњост и раситњени живот новога свијета градили су тврд зид око њих, и у тој мирној и поносној самотињи пламен њиховог у се повученог живота сагоријеваше као заборављена свијећа; окренути једној прошлости коју су само они схватали, прекраћивали су вријеме науком и књижевним радом; само смрт избављала их је из тог кривог положаја. Тражењем душевне љепоте одишу сва дјела дум Иванова. Сјем његове /Ловијесши Дубровачке Књижевносши тог непресушивог врела свакојаких података из дубровачког културног, а најмање књижевног живота, — и сјем превода Енгелове повијести дубровачке републике, коју је он на свој начин попунио и наставио до модерних времена, сав је Стојановићев рад већ данас мртво слово. Доиста, тешко је свикнути се његовом стилу и језику, најтеже навићи се на метеж у којему утркују се слике и осјећаји, тоне и губи се изворни нацрт дјела. Међутим, ко има толико стрпљења да прочита његове приповијетке „Луко мали, Госпођа Маре, Жачарац и Ђоре, и Пословице, тај ће, осим големе начитаности пишчеве, наћи толико једрих и здравих моралних запажања, толико великих истина, да ће страшно завољети нашег практичног