Српски књижевни гласник

32 Српски Књижевни Гласник.

превлађиваше и сјећајући се Тацитових ријечи, говораше: „Не можемо заборавити што је с нама било, па све и да нам је наређено да мучимо.“ Како је Светог Влаха сматрао знамењем домаћег и особног живота свога града, тако ни вјеру није могао да одијели од патриотизма. Међутим није се никад вјером служио да распирује мржњу у народу, те бојећи се да би којом год било политичком афирмацијом могао принијети свој дио раздору, никад није дао свога гласа на изборима. Наклон српству, настојаше да ову наклоност што обазривије испољава, из призрења према братској слози. Али сва му је мука била узалудна. Његов разложити либерализам већ остали свештеници узимаху на своје решето, а кад спознаше у њему прву клицу симпатије према српству, почеше против њега сплетке ковати. Наваљиваху на бискупа да га уклони из Ријеке и пошље негдје далеко; али не успјеше. Клевете учесташе; оне га праћаху до смрти. Његов пријатељ, поштени бискуп Мато Водопић, позва га у град и унапреди за каноника столне цркве. У граду дум Иван настави свој књижевни и морални рад, па умрије (1900), за једне као непријатељ. вјере и домовине, за велику већину као мудрац, апостол чедности H пожртвовања. Не остави ни скршене паре; умрије сиромах као год што је сиромах и живио. У скромном стану, у којему све је одавало сиротињу, туђа биједа вазда је налазила готову помоћ, а домаћин се кланчао ради хљеба насушнога. Неко вријеме прије смрти рече једној старој госпођи: „Ако аривам виђет Бога, ријећу му: оли мислиш да сам се дивертишко 7“. (Ако успијем да видим Бога, рећи ћу му: зар: мислиш да сам се на земљи забављао 27) ЈОСИП БЕРСА.

ПЕТРУ КОЧИЋУ IN MEMORIAM.

Године 1915, после пропасти Србије, да бих се у својих шеснаест година спасао интернирања, ступио сам за писара у београдску Душевну Болницу. Дошавши тако пуким случајем у једну кућу од које иначе у нормалним приликама бежи цео свет, ја сам, за време окупације, имао прилике да се сасвим слободно крећем по њој и да се у границама у ко-