Српски књижевни гласник
Петру Кочићу п Метопаш. 33
јима сам могао, бавим по мало и филантропијом. Не би ми никад пало на памет да то признам да нисам у то време упознао Петра Кочића, који је био болесник Душевне Болнице. Време, које све лечи и поправља, и које, после апатичних епоха, ствара нове епохе, пуне радозналости, побуђује ме да објавим нека своја сећања из тога времена. Интересовање за личност П. Кочића, нарочито за последње дане његовога живота, јавља се све јаче. Ту скоро је један његов призренски пријатељ објавио леп чланак о несрећном писцу, кога још жале добри знанци и босански родољуби... Из дана у дан Кочићево име се понавља. и политичке партије га, с мање или више права, ревносно присвајају, као да хоће с једним мртвим именом да повећају свој демагошки капитал. Неки листови су ми се обраћали да им уступим своја сећања, и понављају ту своју жељу, али ја то нисам у прво време могао да учиним. Међутим, вести које се шире о П. Кочићу као болеснику врло су противречне. Једни праве од њега бесомучника, други бедника... Устајем да то оповргнем. П. Кочић није умро у беди. Да, 'он је умро тешко болестан. Али не, он није умро непонуђен и непонегозат. Бићу кратак и покушаћу да кажем све што знам, а да никога не увредим и не ожалостим. Све сувишне појединости изоставићу и чуваћу их за доцнија времена.
Чим сам дошао у Душевну Болницу, чим сам добио у њој стан, и кад сам се средио, покушао сам да створим себи једну средину колико толико могућну, да бих могао да живим у оној страшној кући, која заиста вређа осетљиву душу и слабо срце. Требало је онако сам и без друштва мењати са неким мисли и делити бригу, и ја се упознах са Душаном Срезојевићем и П. Кочићем. Природа Срезојевићеве болести онемогућивала је сваки разговор. Он је био болесно горд, „куцнув у узвишено звоно“ и осетивши да се пред њим „буди универсална загонетка ствари“ ... Сем тога он је био свађалица, а његова болест увек му давала повода за бесмислице и непристојне мисли, које је изражавао без устезања. На против, П. Кочић је био нешто сасвим друго. Он је волео саучешће и примао га је с учтивошћу, која му је била урођена. Онако бледа, осамљена, издвојена, преплашена, доведоше ми га јед· нога дана. То је био наш први сусрет у животу. Ми седосмо на једну клупу, и ја одмах видех да он није ни мало опасан. Разговарасмо о најобичнијим стварима. Он је имао још доста
9