Српски књижевни гласник

34 Српски Књижевни Гласник.

свеже памћење, нешто замагљен унутрашњи видик, и извесну отежаност да ствари лако и брзо схвати. То га је чинило мало нервозним, али он то није био никако на опасан или неотмен начин. Мало се мрштио, али се повраћао к себи и настављао да разговара са исто онолико такта и уздржљивости са колико то чине и најпамстнији људи.

Сутра дан он сам дође. Пре него што му понудих цигарету, позвах га да опере руке, а док сам га прливао, вешто му приметих да су му нокти одвећ израсли. „Ма немам маказа“... рече он. „Ево их“, рекох ја, и, пошто седосмо, ја му орезах нокте, јер су му руке дрхтале и он није могао да рукује оруђем. Био је миран као јагње и правио је при тој операцији гримасе као мало дете. Тако поче наше пријатељство. Болничарка која ме је служила, била је једна од оних наших простодушних жена које читају новине и које су помало обавештене. Душа сажаљива и материнска, она се такмичила са мном око неге „нашег Господина Кочића“. Прва кафа, прво млеко, први чај били су увек њему намењени, макар за њу и не остало. Кочић, и ако старији од ње, ословљагао је, готово побожно, као и ја, са „Тетка-Маро“, а она је била тако добра и пуна пажње да ми с њом заиста није било тешко да поделим своја старања. Г. Тутуновић, болнички магационер, долазио би и сам да нам помогне. Било га је дирљиво гледати, онако предана нашем труду, кад нам донесе кафе, шећера или консервираног млека преко следовања, изручујући своје џепове на сто пред несрећног писца Јазавца пред судом, у тежњи да га одобровољи. Из кујне су такође гледали да Кочићу издвоје хранљивије и укусније делове, сасвим онако како су им то лекари препоручивали. Ја немам довољно речи да одам признање тим добрим људима. Сви смо били свесни да је пред нама један заслужан и редак човек, ма да он више није давао повода за дивљење. Гледали смо да никад не оскудева дуваном, хартијом за писање, лектиром, храном, сухотом, топлотом, милоштом, чистотом, пажњом... У оним тешким данима интимног патриотизма, скривеног и пригушеног, човек је тражио начина да изрази своја осећања. И ми у тој тежњи створусмо од П. Кочића једну лепу, малу, скривену националну свешињу, ако се тако може рећи, а да се ипак не буде баналан.