Српски књижевни гласник

Петру Кочићу п Метопат. : 35

Било је дана када је П. Кочић збиља био „живи леш“, то се не може оповргнути. Тада сам увиђао с колико су тачности лекари оспоравали моје лепе наде. Он би тада долазио не називајући никоме Бога, седао, пушио, ћутао и одлазио опет не опраштајући се ни са ким. Али та расположења га нису никад дуго држала. Дан два, и њему би се опет враћао стари изглед, био је опет вољан да чита, да разговара, каткад, и да се смеје. Његово нормално расположење била је нека утученост, известан унутрашњи умор, који је пратила мала невезаност мисли и мрзовоља; али никад он није губио изглед човека који мисли. До душе, његова мисао је била трома и реч му неизразита, али он никад, па ни у данима највећих криза, није мислио сасвим лудачки, и никад се није тако изражавао као што чине просечни умни поремећеници. Он је био неупотребљив, то се не може порећи, и није било наде на исцељење. Али он није био никад несносан, никад комичан, никад бедан, па ни кад је изазивао највеће сажаљење. Претпоставка. о оздрављењу, — коју су неки, рђаво обавештени, чинили, напомињући да га је убила средина, — неоснована је. Он је патио од“ прогресивне - парализе, за коју данашња наука нема још лека. Та околност објашњава сву његову трагедију. Ако се још узме у обзир његов буран политички живот и муке које је претрпео по аустријским тамницама, ствар је, уз оно што је горе напоменуто, јасна већ и сама по себи. Та врста болести обично руинира највише онај орган који се највише употребљава. Кочић је ипак највише радио мозгом, и ако је имао срце које је толико волело... Људи тако болесни тешко оздрављају. Нема на земљи средине која може да изазове такве промене.

П. Кочић ме је посећивао свакога дана. Изјутра смо заједно доручковали, читали новине и шетали. По подне, кал он није имао госте, опет смо били заједно. Првих дана окупације посећивала га је једна дама из Данске Мисије, која му је често доносила јело и новине. Кад Данска Мисија оде, после неколико недеља од уласка Аустријанаца, ова оста још. у Београду. Готово сваког дана је обилазила свога болесника, који је звао РгашШешт ЕПеп. Она га је тешила, бодрила, заузимала се око њега свом преданошћу своје северне, протестантске душе. Али кад Д-р Рајан би принуђен и сам да напусти Србију, са његовом мисијом оде и сестра из Данске.