Српски књижевни гласник

36 ; Српски Књижевни Гласник.

Од тада, с времена на време долариле би Кочићу неке личности о којима он није радо говорио. То су били неки Босанци, радници и војници, који су му доносили дуван у паклићу и увијене абере о приликама. Било је нешто хајдучко у тим састанцима: увек у поверењу, увек у потаји... Сем тога, Г-ђица Бошњаковић, чланица Народног Позоришта, била му је ревностан посетилац. У оним тешким временима она је увек нашла средстава да му пружи по неку понуду, увек расположена да му учини по неку љубазност. Он је умео да јој буде захвалан.

Бивало је дана када смо били од јутра до мрака заједно. Нарочито зиме 1915—1916. На једноме крају стола ја сам спремао своје лекције, на другоме крају он је читао, пушио дебеле цигаре, или ћутао подбочен о сто... Каткад, тако, говорили смо о рату, о Аустрији, о народу. Он је говорио о Босни онако како је само он о њој умео да говори. Говорећи о чисто националним стварима, он је тако рећи растао, препорођавао се, преображавао се у другог човека... За час би блеснуле његове очи, његово лице би изгубило ону ужасну опуштеност једне душе без воље и покрета. Од једног болесног, тихог, апатичног човека, постојао је опет један борац, политичар, вођа. Његове констатације биле би опет скоро савршено тачне, као да беше сачувао моћ да прозре у суштину политичких ситуација кроз које смо пролазили тих судбоносних дана. Изгледало је тада да је у мозгу овог човека све паралисано сем тога центра, центра који је одређен да мисли о отаџбини, ако не о неком већем друштву. Ја сам се често дивио овој врсти заоставштине и позивао сам дискретне пријатеље да с њима поделим то осећање. Кочић је био оптимист, и то је годило патриотским духовима под ондашњим притиском.

Свакога дана, без обзира на време, ми смо излазили у болнички парк, који је Г. Бојановски преуређивао у повртњак — јер се већ зими 1915—1916 није увек имало шта да једе, а требало је хранити 400 болесника. Ми смо шетали једном стазом између дугог, високог зида и редова трске. С нама је увек ишао мој пас Неро, пајављујући нас баштованима и говедарима. Лети 1916 увек смо туда пролазили и ишли на дно баште, на обронац од неког напуштеног мајдана, који је гледао на Крагујевачки Друм. Ту смо, у младом орашју, лежали и читали по читаве сате. Око нас су болесници чували свој виноград и копали велике парцеле грашка, певајући у

о