Српски књижевни гласник

Петру Кочићу пп Метопашт. 37

хору своје лудачке арије. Покупљени са села, они су задржали своје веселе навике, и уз звук њихове мотике која је радила по шљунковитом земљишту, одјекивала је и њихова лудачка песма, снажна и неуједначена. Кочића су често засмевале те мелодије. Он их је каткад слушао уморан од читања.

Он је читао врло лагано и готово увек полугласно. Кад сам га једном морао запитати зашто не чита у себи, он ми је одговорио да овако лакше разуме. У опште узев, он је често изгледао врло детињаст. Кад бих му казао да не чита више, јер се смркло — он не би читао више; кад бих га позвао да пођемо — он би пошао с послушношћу доброг детета. У шест часова по подне ми бисмо се обично растајали. Он би одлазио у своје одељење, где би пробавио сат два с лудничком „интелигенцијом.“ То је т. зв. /Јешо Одељење, у коме се увек нађе по неки изгубљени учитељ, по неки изветрели адвокат или пометени поп... С тим мирним болесницима он би читао новине и политизирао, играо карата угрош, или би, нерасположен више за друштво, шетао по малом француском парку у затвореном дворишту, слободан у осталом и без надзора. Јер он је увек могао да изиђе одатле и да опет дође к мени, пошто је имао „кваку“, која је једна ретка привилегија, готово почаст какву имају само изванредно добри или отмени болесници у Лудници." Кад би му после вечере било досадно, и кад би било лепо време, он би опет навраћао к мени. Ишли смо често опет у башту, где смо се посвећивали нези неколико хризантема на простору који нам је за ту забаву нарочито уступио Г. Бојановски. Ту смо произвели и два огромна сунцокрета којима су се дивили и луди и паметни, јер смо их пређубравали и много заливали. Њихова величина радовала је Кочића. Хризантеме није дочекао. Када су цветале, он је био већ умро.

Има једна појединост која је интересантна у погледу Кочићеве судбине, и која је у њеном стилу. Када је доведен у болницу, њему је дата засебна соба у Амбуланти, до сале Свете Катарине, покровитељке писаца и књижара.“ Он је ту имао постељу и сточић на коме је, веле, много читао и писао. У ту његову собицу пала је једна граната, и то непосредно у

г Сва су врата у београдској Душевној Болници без квака. Лекари и послуга носе кваке собом. Болесник не може да отвори сам ни. једна врата.

2 Све 'сале у Лудници носе, по француском моделу, имена светаца, који су им, ваљда, заштитници.