Српски књижевни гласник

38 Српски Књижевни Гласник.

њу, као да је нека ћуд хтела да и Кочић, један од наших највећих националних бораца, погине у Европском Рату.., Говорасмо једном о томе чудноме случају. Он рече: „Ма камо среће да сам се нашао унутра, бар бих свршио са овим мукама...“ Он је увек логично сматрао своје боравиште за мучење. „Само је — додаде он правећи као неку опаску — чудно да ме и ту они нађоше !“ Мислио је очигледно на Аустријанце. Пошто је његова соба била сва,контузована“, и пошто се претпостављало да би га било незгодно оставити у њој у психолошком стању у коме је био, преместише га у Кунибертову Кулу и уведоше га у њено „опште житије“. Кунибертова Кула је тако названа по доктору и историографу Кнеза Милоша за кога је и зидана. У ствари, то је била једна господска кућа у турскосрпском домаћем стилу, и у њој падају у очи и дан данас плафони, камини и врата од мечје леске. О њој би — узгред буди речено требало водити рачуна као и о старој „Касацији“ и о топчидерском Дворцу. Кроз њен партер ишао је некад пролаз за хинтове, а била је украшена и балконима, које су доцније уклонили, јер су болесници са њих скакали. Она је то чувено /Лешо Одељење у које затварају мирне болеснике-интелектуалце. У њој је вероватно био некад и Пелагић, и у њој је Кочић остао до смрти. Ја сам га ту посећивао и налазио га у зимске вечери, за дугим столом са осталим болесницима, који би требили грашак или чистили зеље, како посматра запослене, уживајући у њиној журби...

Једнога“дана он дође к мени врло узбуђен. Силазећи низ степенице срео је једног аустријског жандарма. Ја сам га блажио, јер сам мислио да је то обичан сусрет. Болесници су били иначе безобзирни према непријатељским војницима, певали су им скаредне песме о Аустрији и смејали им се у брк. Један Немац беше тако упао једном међу лудаке, спроводећи своје оболеле другове са македонског фронта. На глави је имао калпак са пруским шиљком. Неки лудак му викну: „Рогоња!“ и после тога му се смејала сва кућа, која је и онако често весела. У толико ме је више чудило Кочићево узбуђење. Али, он ми рече преплашено: „Познао ме је“. — „Па шта вам је рекао“, упитах ја. — „„Откуд ви овдјег““ „Шта сте му ви рекли 7“ Кочић прогута једну велику количину ваздуха, који беше изгубио, па рече: „Казао сам му да сам лудак...“ Он обори очи и уздахну: „Позна он мене још са Бања Луке!...“