Српски књижевни гласник

Петру Кочићу In Memoriam. 39

Овај одговор Кочић је дао у иронији, са једним осећањем неприкосновености које га никад није напуштало на тлу Србије. Иначе се он никад није о себи тако изражавао. Он је о себи веровао до смрти да је потпуно паметан човек. Само из мржње према Аустријанцу, и да би прекинуо један тежак диалог, он је себе прогласио за луду. Јер он је мрзео Аустријанце до последњег часа. Немаца се донекле плашио, више као политичар него као човек. Узевши у обзир тадашње стање у Европи, овај страх није био ненормалан. Али ДАустрију је мрзео и као човек и као политичар. За Немце је говорио: „Порваће се они са Француском и Енглеском још добре две три године...“ За Аустријанце је имао увек речи омаловажења: „Ма да им није Немачке за леђима, би им доста била и малена Србија; би вала!“ — „Ипак — питао сам га — зар сте му морали рећи да сте лудак“ — „Ма ми смо стари знанци још из Бања Луке: гонио ме је више пута... Шта друго да му речем2... Нек му је псу срце на мјесту!... Хтео сам да га се отарасим, јер не могу да их гледам!...“

Жандарм је тражио и у канцеларији уверења о тачности ове изјаве и умирио се тек кад је убеђен да је Кочић збиља болестан човек. Ипак, ја сам се у себи мање чудио овоме глупану него Кочићу. Кочић ме је до последњег часа уверавао да је потпуно нормалан и да још не може да се начуди „шта ће овђе“. Хтео је само да „дочека Србију“ па да тражи „излазак“ и да иде у планине „да се опорави“. Избегао би, говорио је, политику и вратио би се литератури. Сневао је чак о томе да да један роман о себи у болници. Замисао тога романа била му је и самоме нејасна, и планове које је мени поверавао, саопштавао је замршено и нејасно. С пролећа 1916 непрестано је правио неке белешке и цепао их. Мислим да су се односиле на тај „роман“. Најзад ми исповеди да прерађује за позориште своја Суданија. Писао их је за. мојим столом, где смо заједно радили. Смејао ми се што учим енглески и писао је полако као ђаче. Руке су му дрхтале, али је ипак „прерадио“ своје дело. Једнога дана требао је да га чита мени и моме професору Г. Н. С. Половини. Ми се спремасмо за то читање као за једну малу свечаност. Али је ствар била толико слаба да смо једва успели да одржимо располо-“ жење у коме смо почели да слушамо, да не би несрећног драматичара свирепо увредили непажњом. Авај, били смо