Српски књижевни гласник

40 Српски Књижевни Гласник.

добри глумци, и он је отишао на онај свет са уверењем да само треба „Срби да се врате“ па да се Суданија играју на свим позорницама! Он је био толико поносит на своју „прераду“ да ми је говорио о потреби „да изиђе у свијет“, да се „умијеша међу паметне људе“, да настави своју драматичарску кариеру. Затим, љут на Г. Цвијановића, који му није могао наћи неке књиге, и служећи се мојом библиотеком: „Ви сте

једини човек — рече ми — коме ја имам да благодарим што нећу још и полуђети овђе...“ Као да га сад гледам, — онако простодушна и лако-

верна, дуга и мало замишљена, у ципелама које је купио од сто динара које му је пратила на дар београдска општина, у црноме оделу које му је донела Г-ђа П. Марковић-Адамова, — како седи према мени, пуши цигарете које му завијам и жали се на пријатеље и на знанце што га остављају да „паметан чами међу лудама“. Био је човек принуђен да поверује мало у речи које је ставио као мото своме Јазавцу... Поглед My Će гасио, мршавео је из дана у дан. Писао је на све стране за новац, који је желео до смрти, тужио се на људе, на судбу, Бога... Чак би и мене каткад избегавао онако збуњен и забринут, мене коме се исповедао као сину. Тада бих ја почињао да га орасположавам, и он би се опет разведрио, па ми је причао ствари које су усхићавале шеснаестогодишњег дечка: анегдоте о писцима које сам волео, појединости из личне животне борбе, искуства једног родољуба и књижевника. О Скерлићу: „Ма то је био диван човјек; чекао сам увијек као озебао сунце да ме обрадује писмом из Швајцарске...“ За Босну: „Ма то ће бити Србија као и ово овђе...“ За Јазавца: „Ма написах га обноћ у Semper Strasse 96, 18, Меппеег Велик, у 1903, мјесеца априла...“ За општу будућност: „Ма немамо ми поштене народне вође...“

Али последњих месеци свога живота он сасвим подлеже нерасположењу... Један чудно интелигентан болесник, Д-р Лоренц, опште познат и вољен, пратио је сву модерну медицинску литературу. Он ваљда добаци и Кочићу неке књиге из којих овај сазнаде свој јад, па клону, увери се, односно разувери се — јер он дотле никад није веровао да је болестан. Његова болест се само погорша. Он поче да шета сам и да гласно говори сам са собом... Једно јутро дође на доручак са ужасном модрицом на једноме оку. Та модрица му