Српски књижевни гласник

Петру Кочићу шп Метопаш. 41'

беше плава и зелена и захватала је сав подочњак и сав очни: капак. Пружајући му чај, тетка-Мара, непосредна као што је била, упита га: „Шта вам је то, Господине Кочићу“ Он се: љутну и оде из тих стопа... Управник Болнице Д-р Стојимировић нареди строгу истрагу. Нисмо знали је ли то последица какве туче са неким болесником, или је можда неки болничар био толико нечовечан, што такође није било искључено, јер се болничари Душевне Болнице регрутују још увек из нижег света, кадшто чак и из самих „прездравелих“ 6б0“лесника, пошто у нашем друштву све живо избегава ту службу... Докторанд Јовановић, лекарски помоћник, поведе истрагу и не нађе ништа... После неколико дана Кочић освану очупаног једног брка... Био је близу да изгледа потпуно изгубљен, а ми смо га сви толико волели, па смо се паштили да му помогнемо. Међутим, једнога дана, Г. Бојановски нас журно позва у парк. Сазнадосмо све, јер видесмо ову сцену: Кочић је ишао унезверено једном алејом, у једној руци је држао књигу, а другом, стегнутом у песницу, ударао се немилосрдно по глави. При томе је говорио гласно и невезано неке речи, које су звониле као урлици, јер му је глас био пун и невешт плачу... Овај призор нас све дирну. Нисмо. имали снаге да му приђемо, да га не бисмо коснули самим тим што би открио да је примећен. Инсценирасмо помоћ на. тај начин што ја приђох, правећи се да нисам видео ништа;, он поверова, напусти став у коме је био, и отварајући Петерзеновог Нилс Линеа, на немачком, у лајпцишком малом Рекламовом издању, показа ми текст: „Ма ова су слова ситна. да ћу просто побјеснети, јер ми очи чупају...“ Али се смешкао, блажен што је спасен мука чији је извор био у његовој сопственој природи. Он је дакле губио вид, а није могао то да схвати. Потенцирао је своје уверење да је паметан, и ми. смо му болно повлађивали жалећи га, нагоњени на то суровом очигледношћу, која нам је давала супротна уверења. Хтео је по сваку цену да иде. Куда“ То није знао. „Интернираће вас!“ — „Имате право“, одговарао би. И то му је давало повода за. нова нерасположења. :

Жарко лето 1916 стало га је много снаге. Подносио га је, али је копнуо. Некад би се повратио као у јесен 1915, па. би се у њему опет пробудио стари националист. Једном ми. изрече ове стихове, које никад пре тога нисам чуо, и које: ми рече да је запамтио из младости, у гимназији: