Српски књижевни гласник

-42 Српски Књижевни Гласник.

Горе над нама српско је небо, На њему српски седи Бог,

Око њег' Срби анђели лебде: Дворе Србина Господа свог !·

Како је био дирљив овај шовинизам! Он му се подавао меланхолично, и декламовао је елегичним тоном. Затим ми рече једном у шали да је Јазавца написао пушећи најгоре „Шпорт“ цигарете, чију љутину није осетио у ентузиазму надахнутог стварања. Бивао је опет каткад онако детињаст и весео, да опет потоне у заборав и ћутање. Ја сам често помишљао да бележим разговоре с њим, али нисам смео, и ако су нам кофери били увек спаковани да пођемо „на место новог опредељења“. Глад је у лагерима интернираних већ почела да мори. Постајало се егоист, обазрив и самољубив...

Крајем августа 1916 Кочић поста сасвим увучен у себе. Похађао ме је у зимском капуту, и био је стално нестрпељив. Новац није стизао ни од куда, а он је стално мислио на ново одело и на нов шешир за „излазак“. Управник Болнице га моли да лешкари, да се одмара и, нарочито, да не мисли. Непослушан, он међутим чак и на подне излази и шета по највећој жези. Сумњају да неће. да бежи и забрањују портиру да га пушта, бар не за време највеће јаре од дванаест до четири часа. Он онда долази к мени и моли ме да га ја водим у башту. Ове шетње су бескрајно ћутљиве, туробне, досадне, очајне. Гуштери се не помичу пред нама опијени омарином и сунцем а Неро, који увек иде испред нас, кида им репове и растерује их кевћући, исплажена језика... Г. Бојановски, духовит и немилосрдан, пита ме у поверењу: „Где ћете сад вас два лудака2...“ Ми шетамо по усијаној земљи као Дантеова створења, знојећи се и осећајући да нам се ваздух лепи за ноздре и да нам згушњава крв у глави.

21 август прекида ово стање, кад Кочић пада у постељу. Лекари га брижно обилазе, сви сем шефа болнице, који предсказује смрт и препоручује млађима да хитро хватају податке за несрећникову историју боловања. Заиста, већ 26 август баца га у агонију, а 27 у зору, у четири часа, он је мртав. Те ноћи ја нисам случајно у Болници. Кад сам дошао, вратар ми саопштава катастрофу. Ја желим да га одмах видим и хитам у капелу, која је празна, јер се кречи. Мислим да то није нека груба шала... али тетка-Мара трчи за мном и зове