Српски књижевни гласник

Петру Кочићу In Memoriam. 43

ме у купатило. „Због оправке у капели, лешеви су у купа"тилу“. Кочића једва распознајем, толико је унакажен. И последњи остаци духа беху ишчезли, његова је маска ужасна. Рупе од јагодица беху дубоке, затим оне рупе на подгрлцу од шиљака круте крагне, чији су врхови годинама жлебили подгушњак. Очи му беху полуотворене, дуге руке раширене, прсти издужени. Крај њега је био још један мртвац. Призор је био до краја узбудљив. Лешеви нису још били спремни.

Око подне је све било готово. Г. Бојановски, позитиван и честит, извршивао је наредбу Д-ра Стојимировића и давао лу„дацима инструкције да праве сандук“. Један болесник, Милош, "који је уобразио да је Бог, већ рендише даске, весео, јер наслеђује фамозни Кочићев зимски капут. Леш смештамо у ковчег на један чист бео чаршав. Он је у црноме оделу, и изгледа предан само себи, као да га се више ништа не тиче...

Сутра дан у три часа, отац Гавра Милошевић, свештеник и пријатељ покојников, чита му велико опело. Кочић лежи мало осмехнут, у чарапама, без обуће и гологлав. Око лица му је неки прост укус поређао цвеће, као што се то чини сељачким мртвацима. Тетка-Мара је ваљда додала неколико крупних и ситних јабука уз бледе образе, фине, прозирне, и чело, жуто и хладно. Нико се не сагиње да га пољуби, а спремају се да спусте поклопац. Настасија, једна лудакиња која је увек у капели и око мртваца: „Где ћете — рече шаквог човека гологлава и босоногаг2...“ Неко отрча и донесе једне нове собне ципеле од црвеног платна, које му-·журно навлаче... Неко други му помиче главу, док остали плачу. Од једном, — је ли то игра случаја, ћуд судбине, њена логика или лудачки прохтевг— Петру Кочићу, великоме Србину, мећу на главу просту српску војничку шајкачу... Нас неколико који разумедосмо тај лепи симбол, згледасмо се накострешени од језе. Стари болничар који је управљао припремама рече:

— И право је. Право је, додаде, накрививши капу на мртвачевој глави, чији болни осмех као да се још више развуче.

Неко притрча и превуче покров.

Погреба није било, јер се није смело „демонстрирати“. Кола истрчаше кроз широм отворену капију, портир се прекрсти и рече:

! Мртваци из Болнице су у то време сахрањивани без ковчега.