Српски народ

30 феВруар

СРПСКИ НАРОД

Страна 5

Судија у служби нације

Дубоко је .укорењено у нашем Лароду веровање да „правда држи земљу и градове". Да, ако У једној друштвено.ј заједници правда буде нарочито негована и чувана, њен опстанак и напредак су обезбеђени. Идеални поредак је постигнут онда, ако се рживотвори и очува правда која живи у свести и осећању средине ко.ја сачињава заједницу. Неправда изазива вазда реакцију. Реакција је у толико снажнија у колико је неправда већа. Најтежа је неправда онда, када се у име правде изриче неправда. Тешка времен^ настају за друштво, к!да они који су позвани да штите правду, из ма којих побуда. погазе законе. Потреба, која је постојала, коЈа постоји и која ће постојати, увек, код сваког појединца, да његов однос и положа.ј према сталим члановима заједнице и према само.ј заједници, буде одређен и загарантован, — створила је још од првих дана постајања друштвене заједнице, функцију судије. Ова функција одржала се кроз све промене Људског друштва. Задржала је своју непромењену важност у свима досадашњим облицима уређења, кроз све степене културног и социјалног развоја. Па и данас, када ,је цео свет усковитлан гигантском борбом идеја и наци.ја, судија ни.је сишао са свога високог пиједестала, на који га је уздигла његова узвишена дужност службе правосуђУ- Ко је у данашњој друштвеној заједници носилац Правде? судија. Ко је -одговоран ако се Правда не очува? судија. Колико тешку, деликатну и важну задаћу имд судија? На њему почива основа државе. Не схвати ли он правилно сво.ју дужност, или, пође ли он погрешним путем, темељ државе је пољуљан. Граница између правде и неправде голико .је танана, да најмања омашка може да има кобне последице,, да изазове осећај неповерења према сутству, па следствено и , према заједници. Због тога и личност судије мора да стекне изузетан ауторитет, изузбтно поверење, изузетно поштовање и изузетне симпатије. Покушаћемо да укажемо на то какав би требао да буде судија да би стекао све те квалитете. Судија, пре свега, мо(5а да осећа, да разуме и да познаје до танчина средину којој има да суди. Он мора да упозна психу целине и психу појединаца. Даље, мора да проучи моралне особине те средине. Мора да уочи све недостатке и мане у карактеру. Мора да упозна социјалне и економске проблеме њене. Мора да прати културни развој своје средине. Он мора да живи и сарађује у тој средини, али не сме да прими мане и недостатке ове. Он мора себе морално и интелектуално да уздигне изнад своје средине, али да се не удаљи од ње. Он мора своју личност да уздигне. скоро, на степен божанства. Он не сме никада да дозволи да га та средина апсорбује и да му наметне своје назоре. Он мора у даноме моменту да осудом коригира недостатке те оредине. Његова осуда ће имати карактер објективности и непристрасности само онда, ако је V свести средине о својој личности изградио специ!'алан култ. Правда мора да буде увек задовољена. Сваки случај има да цени узимајући у обзир све околности које су од важности за пресуђење. Али не сме, при том, да пренебрегне живот и његове потребе. Не постоји друштво ради закона, већ закони ради друштва. Закони су донети да регулишу и каналишу живот а не да га спутавају. Они се донос-е обзиром на потребе средине у једном моменту. Живот, међутим, има свој ток и развитак. Упоредо са овим не мењају се и закони. Судија, мора да прати развитак живота, да га разуме и схвати и да се стара да закон

примени на сваки случаЈ не вређајући законски принцип и не спутавајући живот. Судија је велики онда, ако оперише са законом у свима временима подједнако. Судију не сме да збуни ни једна појава у друштву. Он не сме да остави некажњена извесна делања ако су иста по објективним појмовима средине не допуштена и штетна. Мора за таква делања да нађе санкцију V закону. Судија мора да буде еластичан. са једном убедљивом логиком. Он не сме да прима сугестије, већ само оправдане разлоге. Он не сме да буде импреси ширрн ничим, што би отстранило његову пажњу од главне сгвари Он не сме да буде изненаћеч ки једним новим обликом соцшалЈих односа V колико дођу у сукоб са законом. Културна тековина писаног законодавства добија своју вредност тек у његовој примени. Примену врши (Јудија као носилац судијске функције. Он даје душу мртвом слову закона. Најдрагоценија добра човека, његова права и лична и имовинска, остављена су судији на одлучивање. И више од тога. Судија је овлашћен да кроз праксу попуњава законске празнине, да животне промене, које законодавац није успео да обухвати прописима, употпуњује својим одлукама, та утире пут будућем законодавству. Дадашњица нарочито ставља судију скоро свакодневно пред нове проблеме. Не може се за сваку појаву доносити посебна одредба. Зато судија мора данас брзо да се одлучује, одмах да се правилно сналази и да буде врло обазрив. Данас, више него икада, судија мора да очува народно поверење у суд, па следствено и у заједницу. Данас, када су уништене у свести народа, скоро, све функције о ауторитетима, на судији лежи дужноет да очува још увек непоколебљиви ауторитет суда. Сем тога, данашњица захтева од судија да испуне и једну свету дужност према нацији и према заједници. Сви смо ми сведоци велике народне несреће у коју је запао без своје кривице. Подземне авети не мирују ни данас, када су наш народ довеле до ивице понора. Смеју ли наши интелектуалци а нарочито судије, дозволити да ав-ети доврше сво.ј злокобни задатак и да гурну народ у понор? Смеју ли судије да гледају мирно да народ потоне, а да му не помогну? Зар то није пропаст и свију нас? Сме ли војник да се не одазове позиву заједнице када је треба да брани? Сме ли судија да се ке одазове једно.ј моралној обавеЗи према нацији? Познато је да сули ; ^ ужива велики ауторитет у нароцу. Баш због тога, његове речи би имале најснажнији уплив ннарод. Од њега се не. тражи много: тоеба да поикаже живог оечи најобјективније положај у коме се наш народ налази и у*<аже му ппзви пут којим треба тз пође. Требз да објасни нарочу да му спас леЖи само у очувању миоа. а да му предстоп ' > игуона пропаст зко поолуш'" глас подземне авети. То не б^ила служба оежиму или поли■-ичкој парти1и ,већ служба на'ш.ш. А ма ли спет>-"'е д^жностг од службе нзни1 'ч. И<~то тзко, ово се ниуколико 1 не коси сз Функцитом еудше. Судија -је члан 331'еднице, са свима правима и обавезамз према овој. № овога пооизилази обаведа д? ■-воју напију боани и чувз као и -ви остали. Двана^ести ,1 *е час дз се напији помогне. Зато впшимо своју дужност док је впеме Богољуб Кујунџић

Рад као вредност Говор минисшра /. инж. Добросављевића на Београдском радиу

„Од искона ( , од када је света и века, просечан човек се је такорећи рађао а живео и умирао у том прећутном уверењу, да се само радом може постићи нешто од трајне вредности, па се је кроз векове радом почела да процењује и вредиост самог човека са речи „вредан". Дакле као радан то Ј'ест вредан, он има неку вредност за разлику од човека који не ради и за кога се онда каже да није вредан то јест, да нема .ји сам никакву вредност. Не сзмо да се радом процењује вредност самога човека, него се радом процењује и права вредност онога шта такав човек може да има; његово право богатство или беда. Довољно је да се сетимо из обичног живота, да никакво богатство ако је дошло нерадом не вреди много и не може бити трајно: сва богатсва до којих се долази наслеђем или олако, ако се при томе не зна или неће да ради, пропадају зл релативнђ кратко време, као и богатства стечена коцком или спекулацијама, која се стичу случајем, нерадом или закидањем на својим и туђим потребама. То су дакле та привидна богатства иза којих не стоји никаква радна протувредност самог човека коме припадају, и она готово увек пропада>'у заједно са чс^еком за кога се каже да Ј'е ленштина, коцкар или лопов. Знати и хтети' радити, међутим, то је вредност која се никада не може потрошити и кој"а не може пропасти. Све чега смо свесни као вредности, било да проценујемо самог човека, било пак да процењујемо и остале мртве и живе ствари то Јест корисна добра, претставља неку вредност само и искључиво по томе, колико је један човек умног или физичког рада и у ком облику тога рада дао, даје или можб да да, или када се говори о вре. -ЈЈТИ корисних добара, онда већ према томе колико Ј'е живе р&дне <—-*-* у .жечт да се до тога дође._ Ново сазнање Изгледа да је судбински било потребно да ми после једне жалосне катастрофе дођемо у исти положај у који је био дошао велики Немачки народ после прошлога светског рата 191& године, када је дакле тај народ биб лицЈен свих привидних, али онда важећих вредности „у злату", и када се је тражило да таЈ' народ све што му је од таквих вредности остало само даје без могућности да то ма одкуда прибави. У тако тешком и критичном времену за Немачки народ, који је и пре тога знао, умео и хтео да ради као и наш народ, дошло се је одмеравањем и проценом свих расположивих могућности и вредности такође наједанпут до спаСОносног спознања, да је основ свих вредности управо у количини и каквоћи људског рада. У процени тога, данас заиста треба већ и сваки просечан човек код нас

да зна, да на пример и најдрагоценија руда док лежи у земљи не значи ништа и нема никакву вреднбст: да почиње да вреди од првога удара пијуком у земљу, па .затим у сразмери утрошеног рада око извлачења те руде, топљења, пречишћавања и легирања вреди све више све до полуфабриката стим", да сада и даље, идући од таквих сировина или полуфабриката, које треба да вреде само толико колико је рада и способности до тада утрошено да се до њих дође, даљом прерадом, т. ј. даљом употребом људског умног и физичког рада, опет тачно у сразмери утрошене количине и каквоће тога рада и даље добија у вредности све до завршног фабриката или производа. Та би се Ј^аља обрада састојала на пример у отсецању тако добијених комада метала, у изливању или ковању с тим, да ое према напорно и пажљиво извршеним прорачунима и цртежима израђују даље делови разних машина, апарата, справа и тако даље, тачнб одређених бблика и величина. — Идући из операције у операцију вредност тако добијеног производа се повећава у сразмери утрошеног рада с тим, да кроз рад склапања, проба и тако даље дођемо до завршне вредности тогз производз већ у о'блику готових машина, апарата, или индустријског производа уопште. Слично као код процене вредности људи, са вредан или мање вредан, већ према томе колико и шта он ради, ми онда и зз једну фабрику или индустријско постројење кзжемо да вреди мање или више, процењујући то количином произведених добара то Ј"ест, количином и врстом уложене или ј'ош боље реченб прерађене радне снаге у виду некога производа. —- Мерећи све радом као сз основном вредношћу, нама постаје дакле јасно на један уопштени начин, да ни људи, ни фабрике, ни рудници, не вреде ништа ако нб радб; — да ни њиве, поља, виногради и воћњаци не вреде ништа ако се не обрађују и шуме ако се «е гаје истовремено када се секу. Права вредност рада Бити свестан вредносТи рада, значи дакле у ствари бити свестан онога шта стварно вреди један за нас потребан производ или имање, — шта вреди и шта мбже један човек ,и најзад, шта може и вреди један цео народ. Ако је рад све и ако према томе ми Све што ценимо ме'римо радом, онда је рад уствари основна вредност са којом проце њујемо и све остале вредности исто тако као што је некада било сматрано злато или такозвано златно важење. Међутим, оно што се никада ниЈ'е могло постићи златом и златним важењем то је, да све ствари које процењујемо, сва Дшања и добра па и људи имзју своју непроменљиву вред-

ност и своје право место по важности у животу једног човека, државе и читавог друш* тва. Другим речима, тек са свешћу о правој вредности рада као основне и највеће вредности, као основног мерила, постало је могуће правилно поставити све ствари и сва битисања на своја места у животу нашем с тим, да и сам човек који рзди добије своје право место у друштву. Шта више, са свешћу о раду, и сматрзјући рад као основно мерило свих осталих вредности постало је могуће применом чисто дисциплинских мера искључити сваку шпекулацију и претерано користољубље појединаца. Зпато и шпекулација Када имамо у виду, да су могућности шпекулаци.јз и користољубља тесно везани нераздвојно за појам злата и златног вЗжења, што није случај када се рад сматра као основна вредност и мерило, ми увиђамо онда да правилна схватања о вредности рада искључују сваку могућност, да се све вредности ствари^ добара, имања и људи могу да прецењују или подцењују већ према прохтевима користољубивих и неззјажљивих појединаца .т. зв. шпекуланата или експлоататора, који међутим, као што је то правило го* тово без изузетка сама нису давали никакву протувредност рада. Правилно схватзње о вредности рзда постало је дакле и основ зз један праведни.ји поредак у држави и друштву. Не само идеолошки, него и у практичном животу и у унутрашњем уређењу државе постало је дакле могуће искључити јеДну нездраву и несхватљиву појаву, да онај који даје рад умни или физички &ао највећу вредност до скора сам није имао никакву вредност, јер је за процену свега тога било узето злато или новац, до чега се је моглб долазити и шпекулацијом и нерадом. Један нови национално-економски и национално-социјални поредак, чије темеље чини правилно схватање рада кзо једине могуће вредносТи, искристзлисао се је у Немачкој "-о творевина национал-соци.јализма. Поредак који је уствари започео оним спасбносним буђењем кадз је цео радан Немачки народ тзкорећи наједанпута после прошлог светског рата, унесрећен, ехватио вредност радз као једину стварну вредност с тим, вднас после неких двадесет година та.ј народ представља ст.мбол снаге, моћи и правог богатства које се не може потрошити и не може пропасти ,а то је рад. Ето то је и наше највеће богатство, пошто друга богатства и не постоје ,и то је нчш пут да се по томе богатству изједнзчимо са осталима. Сада нам је дакле рззумљиво, дз ако се од једног народз тражи да ради, онда се у с т вари тражи управо оно што њему самом подиже вредност и највише корис.и; тр""'и се оно штс се никада н« може потрошити и исцрпети.