Српски народ

Страна 6

СРПСКИ НАРОД

6 март

Како „штуке" чисте

П. Н. — Ваздухопловци „шту-. кисти" седе у бараци аеродрома који служи као полазиа база за акцију на босанском тлу. Играју мало карата. У иалој твозденој пећи пуцкарају и праскају гломазне цепанице* Пријатан је талас топлоте који допире оданде. Док пљуште карте из поузданих руку пилота, поједини људи из редова аеродромског особља о купили се око стола и кибицују. Дакле, право да кажем, израз „сто" није у свему оправдан. Тај „сто" у ствари је даска положена преко сацдука једне бомбе од 250 кгр. Као „столице" служе сандучићи за бомбе од 50 кгр Недалеко од бараке стоје авиоли тих људи Као да Спавају. Тек с времена на време који од особља аеродрома пали овај или о нај мотор, колико да се по. овој цичи сувише не расхлади. „Звррррррррр ..." Звони теле фон. — Ту смо, није празан дућан", !— одазива се онако преко раме на један наредник да ба одмах потом, лицем." дост.ојним филм ског глумца Теа Лингена, побе 1 доносно треснуо на стО свога „кеца". Виши технички вођа, који је прихватио од наредника слушалицу, прима наређење и одмах по завршеном разговору Затвара телефон и виче: — Шест аваона са бомбамз оДмах да стартују! Циљ акције: окука на друму, 2 км. аанадно. од места XI" • Полазимо... Свршено је с партијом карата! Све хита пут великих металних птица. Прикључујем се нареднику из Источне Пруске као други члан посаде. За тили час смо упртили падобран и попели се на авион. Заклапама кров авиона и већ севамо као последњи иза пет других штука преко аеродромског поља. Тек што су се точкови одвојили од земље, већ севамо вертикално у висину. Под нама се вијуга, као нека трака боје иловаче- река С. „Леп ли је овакав вечерши лет", — довикује ми наредник кроз микрофон. Сунце је још само две шаке над хоризонтом. Док се будемо вратили, ваљда кроз један сат, већ га неће више бити. Под нама маршују неке јединице пука који је већ од неколико недеља у акцији ради сузбијања комунистичких банди у босанским областима. Наредник се наглим потезом спушта до минимума допуштене висине над трупу која доле маршује, дрмајући трупом авиона као кад акробата што игра На коНопцу дрма својом мотком. Међутим, пре но што би човек могао да изброји до пет, наш авион је већ поново узлетео и стигао је остале. Летимо у два клина који су приличио размакнути један од другог. Испод нас промичу градови и села. Тамо доле свет, престрашен, бежи у куће. Мало их је који равнодушно и даље иду својим путем. Крајеви које сад прелетамо, већ спадају у област која још није Коначно очишћена од комунистичких банди, пошто смо већ претекли чело пука који тамо доле оперише. — „Место Х.1" — довикује ми наредник. Гледам преко левог рамена. Збиља, ено га доле град. Нема-

мо потребе ваздан да тражимо друм који води пут запада. Пронашли су га већ они што лете испред нас. Летећи за њима, сире&емо у десно. Тек што су под нама измакле пОследње куће града, на друму 'који је као калдрмисан дебелим слојем замрзнутог снега, видимо низ немачких саоница. Има их једно петнаест-двадесет, леђима окренути граду иза нас. Друм иде упоредо с неким кривудавим потоком, пролазећи поред пошумљених брежуљака. Сад смо већ стигли и до окуке коју су нам означили као место за акцију. Иије то обична окука, већ још мало личи на латинско слово „С". Видимо тамо људе где леже у заклону. Зачас је тамо доле крд нас оживело. Забљештила је прва ракетла, бацајући своју црвену куглу на неки шумовити брежуљак десно од друма. „Аха!" — учини наредник. Чујем ту реч кроз микрофон, као што чујем и своје властите речи које одјбкују неким погпуно туђим гласом. Они преД нама већ пикирају. Иза крила авиона као да севају неки бели конци и ударају међ дрвеће тамо иа падини. Дивна слика! Пмкирање Сад је на нас ред. Калазимо се на висини од Неких 600 метара. Утуливри мор, „штука" се главачке стрмоглављује наниже. Одјекује као неки рески звиждук. Још и не осећам ни пад ни страховиту брзину; само неки чудни притисак у ушима. Иначе та вратоломна вожња нзгледа као и да стојимо у месту. Из простог разлога што фали мерило за поређеИ.е или, народскије речено, што нам ништа не промиче поред прозора, пошто се налазимо у ваздуху. Једино ако бацим поглед унапред, кроз елису која тамо зврји, виднм како се она шума пред нама све већма приближује, како сваким тренутком постаје све већа... све горостаснија. А одједном се Кроз урлаше наше „Штуке" чује и клокотање из цеви нашег левог митраљеЗа који извирује под самим крилом. Оданде иЗбијају као неки мали, пламени цветићи. За трајање неколико секунДи, одједном ме обузима чудан бсећај: с једне стране, као да ми се у бутнне и цеванице слива жива или њој слична тешка маса; образе ми вуче наниже, као да су их дохватиле неке дечје руке; а моје властите руке толико су се стромбољиле да једва још могу да их дижем. Чак и са самим дисањем запињем. Но зачас је та мора прошла. Осећам се опет слободним; владам опет својим телом. Доле се опет јављају црвени сигнали Дати ракетлом. Овога пута указују на неко тачно одређено место. Мора да се тамо крије неки митраљез. НаредниК ми довикујеј: „Сад ћу да их бијем бомбама!" Бомбе падају Правимо сна&ни заокрет навише. Под нама севају друге штуке, као кад орлови круже над гором. Зачас је и на нас ред да пређемо у напад. Знам да овај мој друг вдто седи испред мене овога часа као хипнотисан гледа у одређену тачку у шуми и да упућује свој авион право том циљу. Десии палац већ ,је поло

Лјрп&и лилс Дмеричка штамла у рукама јевреја

Посетница „Њутн Н. Џснкиис, адвокат, Чикаго (Иџнојс, САД.Г не би нам много казивала, (сад се иза те скромне посетнице не би крио човек који је, и аоред свих покушаја забашуривања и ућуТкивања, дацас познат у САД од Атлантика до Пацифика, од веЛиких јбзера до Мексичког Залива. А прославио се књигош коју је објавио у децембру 1938 под насловом „Држава каква би нам требала" У тој књизи Џенкинс (који је за разлику од веђуне јавних радника своје земље као скроман туриста пропутовао и проучио многе земље у ЕврОпи) ретком искренбшћу шиба државно политичко и друштвен р уређење у САД, ла ж и карикатуру „слободе" и „правде" у њој. Упоређује све То са приликама у Ев\к>пи, на целој линији на штету САД. И поред тога што скоро ниједан велики лист није хтео да прикаже књигу, прва два издања од по неколико стотину хиљада примерака, разграбљена су за свега пет месеци. Жалећи што нам простор не допушта да извадимо више из ње, доаосимо неколико одломака из главе у КОјој Џенкинс шиба страховите прилике и односе у „слободној" америчкој штампи.

. .Наша штампа је, веле, слободна. То би требало тачније дефинисати. Она је слободна у првом реду за оне који хоће да издаду нашу земљу... За неке земље кажу да „немају слободе штампе". А Хитлерова и Мусолинијева штампа, видите, имају слободу да служе властитој отаџбини, док су ступци наших листова отворени само онима који хоће да се направе газдама у нашој земљи у којој нису поникли. У нашим листовима немају приступа они Који би хтели да збаце јарам људи који су из бе-

жио на оно црно дугме над воланом. Са табле која се налази више удесно засјале су четирн танке светлеће црте. То значи: „Бомба лево и десно откочена!" Одмах затим јавља се сигнал: „Бомбе пале!" Истог секунда наредник снажним потезом волана диже авион право у вис. Тамо горе опет прелази на крстарење и осматрање. Дакле, н ми смо сад распалили. Отворио сам прозорче поред мене које није веће од људског длана. Наместивши свој апарат марке „Лејка" на око, нлпрегнуто гледам наниже. Видим друм, на коме су се сад саонице окренуле; видим поток и горе, на истој висини као и шума у којој се налази противник, видим село: неколико кућица и мало подаље од њих неколико пластова. Аха, ево сад! Црвена муња која се шири, а затим, облак густог, загазито жутог дима. — Сад ћемо опет!" — довикује ми наредник кроз микрофон. Још није изговорио, а ми се и опет стуштили наниже. Избацујемо бомбу и опет севамо навише. Повратак у сутон Друм је сад слободан. Нацш другбви пешаци тамо доле умели су Да користе наШ напад да би се пробили из заседе коју им је била поставила комунистичка банда. Као последњег у колони видим стрелца — мотоциклисту који јури пут града „X". Ми пак и даље кружимо и све наново нападамо све тачке на окуци пута које би противник могао да користи, све док нисмо избацили и последњу бомбу, све док наши митраљези нису утрошили и последњи реденик муниције. Враћамо се. Пешаци тамо доле поздрављају нас веселим махањем. Сунце на видокругу ишчезава. Ратни извештач Др. Курт Паулп

лог света продрли у нашу земљу, тежећи да приграбе у њој све оно што доноси нарочите користи. Стога су ти уљези ставили и РУку На нашу штампу. „.. .Изволите покушати да путем штамие прикажете народу САД у ком обиму данас шака богатих и утицајних Јевреја влаДа над америчком штампом. Покушајте, рецимо, да тако што објавите у „Чикаго Тајмсу", у „Хералд енд Егзамајнеру" илИ у Листу „Чикаго Америкен". Да не би ко рекао да говоримо само о чикашким листовима, рећи ћу Покушајте да објавите „репорт' 0 тој теми у „ФилаДелфија Ри корду" нли у „Њу Јорк ПоСт"-у, Пазите да случајно тако што Не изађе, јер су рба листа својина Давида Џ. Штерна. Завитлао би га у кош и „Вашингтон ПоСТ", својина Евгеиа Мајера, а исто којим управља симпатични Мозе Аненберг. „Али м ож да смо погрешили што смо до сад онако на срећу поменули само неке (при Богу не све) велике лиСтове који су призната нскључива јеврејска својина и чкје је реДакцијско особље састављено од самих Јевреја. Бојимо се да бисмо на тај начин могли да изазовемо недовољан утисак о свемоћи јевреја у нашој штампи. Јевреји прикривају истину „Стога велимб: Покушајте да У којој било форми обЈавите такав протест и у највећим листовима наших милионских градова, у листовима најпознатијим у целом свету који су само делом јеврејска својина и у чијим уредништвима Седе и нејевреји, али који се издржавају и богате поглавито огласима од којих већи део потиче од јевреја. Чик, пробајте па ћете видети шта ће бити: „Мислимо да је за добре грађане-доморотце једне земље важно да могу сазнати ко је уњиховој отаџбини приграбио најбоља сретства за истицање и избијање на површину. Али на жалост, о томе се амерички грађанин може много боље обавестити из немачких и италијанских листова него ли из својих властитих. (Треба имати на уму да је Џенкинс ово написао усред мирног доба, кад још није било ни помена о рату између САД и сила Осовине. „Стога тврдим да је штампа у ИемачкоЈ ц Италији стварно

слободнија него ли у САД. У тим земљама, штампа има права да народу саопштава чињенице, док у САД има једино права да народу прећуткује ноторне чињенице, да пуни главу Својим читаоцима кад Детињастим, кад подлим измишљотинама и Да их доводи у забуну. Питамо се колико би времена нарОди у „неслободној" Нбмачкој и „неслободној" Италији трнели овакво др.ско туђинско тиранство у својој штампн, :: какво стрпљиво подносе грађани Чикага, да говорнмо само о свом граду? Седам осмина становника Чнкага нису јевреји, а ипак трпе да се четири петине чикашке штампе налазе у искључивој власти јевреја. Утицајни и богати јевреји могу путем штампе да нам натурају свако јутро и свако поподне своје мишљење, док Три милиоНа грађана нејевреја у Чикагу не са мо што су лишени да путем штампе кажу своје мишљење, него и могућности да крикну протиш неправди, насиља, прљавшТина и превара, ако су Их претрпели од јевреја или њихових пришипетља. „. . .Молим вас да ми не .веру* јете на голу реч. Него сачекајте згодну прилику, покушајте сами, па ћете видети шта ће бити. Јеврејски монопол јавне речи Јевреји у нашој штампи опасни Су по оном што нам свако јутро и свако поподне кроз штампу говоре. Али су Ј01В много опаснији због тога што су у положају да СВако јутро и <:вако поподне спрече објављивање по које истините и важне чињеннце чије је објављивање од највећег значаја за наш народ. Зар би било чудо да се наши грађани једног дана побу* не због оваквог дрског отимања и монополисања јавне речи од стране туђинаца". Писац затим вели да би многа неуки читалац могао помислити да је то можда тако од самог почетка, да су јевреји уопште засновали чикашку штампу и штампу других великих градова САД, пошто можда други нису имали воље или сћособности за то. Међутим, на основу историских чињеница доказује да су чикашку и њујоршку штампу засновали још први насељеници и да је она у свом дугом развоју прошла и кроз многе лепе фазе, све док је нису јевреји, не бирајући средства, приграбили. .. .Народ САД тражи слободу штампе. Кад би му се допустило да у име те слободе суди тим агенцијама које је у таквој мери ремете и онаказују, њихове газде и они који су иза њих тако би се провели да би још и наши праунуци указивали на њихов случај као пример како се поступа са људима Који издају своју отаџбину. Кад бисмо могли да ударнмо катанац на капије извесних листова, кад бисмо уклонили бар педесет најгорик и нај» окорелијих директора листова, више бисмо користили миру, здрављу и благостању нације него Ли најзамашнијим политнчким, привредним и социјалннм плановима..