Српски народ

Страна 1?

СРПСКИ НАРОД

Рембрантова САСКИјА

Кратак живот н нрај жене в елнк о г уметннка

У јуну 1633 славни сликар Рембрант, коме је тада било 27 година, верио је Саскију в§н Ојленбурх, кћвр неког претседника општине, фриског горекла. Саскија, којч је још у детињству остала без родитеља, живела је код неких рођака у Амстердаму. Рембрант је по свој прилици упознао Саскију у дому њеног рођака Хенрика ван Ојленбруха, антиквара и трговца уметничким предметима са којим је славни сликар друговао. Бесмртна уметничка рука Рембрантова у много је махова овековечила лик младе Саскије. На првом месту треба поменути чувенж \цртеж сребрном крижуљом који сад налази у Берлину, на коме руком великог мајстора етоји забележено да је он то »снимио Саскију којој је тад била 21 година«, и то »на дан 8 јуна 1633, трећег дана по нашој веридби«.

СЛИКАР И ЊЕГОВА ЖЕНА САСКИЈА ОД РЕМБРАНТА IАрхив „Српски народ")

жж

Сликар слика своју жепу Овај цртеж као да нарочито верно и изразито одаје ведре, нешто мало грубе црте младе Саскије. То се може реки и за неке н>ене доцније портрете. Судећи по њима, мање је верно, шта више нешто усиљено и *звештачено, сачуван Саскијин лик у чувеној слици која се сад налази у Дрезденској галерији слика, а на којој је Рембрант претставио своју супруг^ где седи пред обилним доручком. Треба одмах напоменути да ова Рембрантова слика није била првобитно намењена јавности, већ више »домаћим потребама«. Тим вернија својој природи и изразитија изгледа нам Саскија (као модел за устрепталу Данајску кћер) у цртежу рађеном 1637 који се налази у Ермитажу. Али најимпресивнија Саскијина слика неоспорна јесте »слика са црвеним каранфилом« (налази се такође у Дрезди). Ту слику почео јв Рембрант да ради 1641, годину дана пра Саскијине смрти, а завршио је коначно тек после њене смрти. Каогод што је шаролики колорит ранијих Саскијиних слика уступио место једнобојној хаљини загасито црвене боје са мрком марамом положеном преко ћ>е, тако се овде смирује и њена чисто женска појава: главу је нешто мало нагла у страну, преко лица јој лебди неки упола детињскистидљив и женски благ израз; руке држи неусиљено и неизвештачено — једну преко груди, док друга држи црвени каранфил; широка хаљина прилагођена потребама бременитог тела. Тога лета Саскија је родила мушко дете. Пре тога је Саскија са Рембрантом имала троје деце која су сва помрла још у првим годинама живота. Приликом овог четвртог порођаја било је компликација од чијих се последица Саскија више није опоравила. Почела је нагло да вене и преминула је 14 јуна 1642. Ако ^емо по Саскијиним сликама да чинимо претпоставке о њеној нарави, понајпре -ћемо до&и до закључка да је то била жена неке ведро -безазлене виталности, жена која се више иСтиче темпераментом него умом. Изгледа да Саскија није много марила да и она дође до извесног ступња хуманистичке уче-

ности која се култивирала међу холандским женским светом онога доба. Потицала је из угледне и иму&не ку(\е. Међутим, млади Рамбрант је у времену, у коме је верио Саскију, ве& одавно био зашао у значајни период свога стварања чији почетак обележава Анатомија професора Тулпа, а закључује га Но1»на стража. Био је, дакле, већ угледни и издашно награђивани сликар. Према томе, искључено је да је он Саскију узео из материјалних разлога, као »миражџику«. При свему том, треба нагласити да је од тог брака видео и користи утолико што је добио приступ и у највише друштвене кругове. Тој својој новој друштвеној средини имао је да захвали што је сад и сам Главни намесник Холандије почео да чини поруџбине код Рембранта. Ако наставимо, у покушају да на основу разних Саскијиних слика чинимо истраживања са гледишта израза њеног душевног живота, наћи ћемо да она сведоче о срећи и душевној хармонији тог брака, чији се страсни, заносни почетак поступно стишао у неку мирну, равномерну музику, у тонове чијој илустрацији више није било потребно драпираних шампањских чаша, шешира од баршуна са кицошким пером ни раскошног накита. Сад је ве& био довољан благи сјај неизбежног загасито-црвеног каранфила. Тако се и сама Саскија ускладила за ритмом животног пута великог сликара Рембранта, пута који се завршава у знаку продуховљене природе и душевне хуманости. Прерани губитак жене коју је волео био је за Рембранта полазна тачка за ону фаталну, трагичну осамљеност, која је оставила неизбрисиви и снажни траг на целом делу великог ствараоца. Саскијин гестамент Сматрамо да би било неумесно реКи да је Саскијин тестамент био крив материјалном слому Рембрантовом. Тим својим тестаментом, Саскија је била поставила свог супруга тутором свога сина Тита, с тиме да удовац има право уживања наслеђа »све док се поново не би оженио«. Морамо оставити сваком појединцу да суди да ли у тој одредби треба гледати претежно израз женске

љубоморе или у првом реду бригу за сина коме мајка не жели да добије »ма&еху«. Колико је уосталом имала неограничено поверење у свога Рембранта, види се из оног дела Саскијиног тестамента у коме се изрично вели да он није дужан да састави судски потврђен инвентар Титовог наслеђа, нити је дужан да пружи каква била обезбеђења за имовину којом ће управљати и над којом има право уживања, јер, вели Саскија, »унапред сам уверена да ће мој супруг у том погледу савесно испунити све своје дужности«. Једино му препоручује да »дете васпитава пристојно, онако како одговара сталежу из кога је потекло и имовном стању«, да »води рачуна о одговарајућем школовању, одевању и храни све до пунолетства, односно женидбе«, па да га после »начином који буде нашао за најподеснији, опреми за живот и учини независним«. Стеча] над Рембрантовом имовином Стечај отворен над Рембрантом никако није последица овог тестамента. Приликом тога стечаја, Рембрант је успео да спасе своме Титу свега 7000 форината од 20.000, колико је укупно износило наследство од мајке. Тај слом наступио је, сасвим независно од одредаба тестамента, услед стицаја читавог низа околности које овде не можемо поближе описати. Познато је да је славни сликар био страстан скупљач уметничких и старинских предмета и да је много трошио у такве сврхе. Осим тога је и он сам једном приликом изрично изјавио да је изгубио много новаца на неким шпекулацијама. Међутим, најкобнија је свакако била околност да је Рембрант целог века био човек који »није умео да живи с рачуном«, док су с друге стране његове слике рађене у његовим педесетим годинама живота стале да наилазе на мање допадања и на слабију материјалну прођу. Нема сумње о томе да је она одредба тестамента о праву уживања омела Рембранта да »озакони« своје љубавне везе са Хендрикјом Штофелс. Због те љубави велики сликар је имао че-

КИШНЕ КАПЉИЦЕ КАО ПРЕДМЕТ ЈЕДНЕ СТУДИЈЕ

стих неприлика с властима. Хендрикја и Саскијин син Тито обоје су умрли пре самог Рембранта. Има много доказа о томе да су то двоје до свог последњег даха били непоколебљиво верни и одани великом сликару. Др. КУРТ ПФИСТЕР

Интересантна је чињеница, да није само потребно да киша пада из неба, већ да киша може да дође и из дрвећа. У тропима има такозваног „кишног дрвећа", са којих падају капљице. „Кишни листови" извесних биљки, који се услед своје структуре могу бранити против великих киша, имају воштаиу превлаку или сомотаету превлаку као специјалну заштиту. И најзад говори се често још и о једнод „кишној биљци", биљци из сушних земаљских предела, чији је живот усред ретких киша врло ограничен. Ако киша нестане, нестају и ове биљке. , ,

— ПРИЈАТЕЉИЦИ Време мукло откуцава пролазност Свега, док ја идем из уског у Све Ужи круг, Опустели снови, а душа беспокоћно цвмли, као да одужује Сотони неки Крвав дуг,.,

У мојим мрачним градинама Ти једина, Божански лепа и Мила... Као да нежном руком видаш већ предубоке ране.., Као да си од детињства раног са мном нераздељива била ти пратиш моје избледеле дане...

У твоме оку много осмеха и доброге има за мене... Ти расипаш блага Сунца Твоје велике душе и као да неким чудом разагнаваш мучне... саблазне Сене које ме прогањају, ковитлају и гуше...

Али и Ти нећеш остти дуго уз мене То Знам... Досадиће ти моји тупи кораци који воде из уског у све ужи круг... Ошинуће те моје коби тако живи плам, јер не заборави да живим само зато да одужујем неки вековни, крвави и уклети дуг ,. г%

ЗОРА ТОПАЛОВИЋ

(Еос). Величина једне кишне капљице износи у пречнику 0,5 мм до 5 мм. У тропским земљама уочиле су се кишне капљице при великим провалама облака са пречником од чак 10 мм. Али ако чак облаци лебде само 300 м изнад земље, потребно је киши, ако баш не би велике олује пореметиле све прилике, отприлике један сат пре него што би доспела на земљу. Просечна капљица од 5 мм у пречнику има тежину од 0,057 грама; једна мања од 2 мм чак само 0,0004 грама. Важна је чињеница што киша садржава у себи свакојаке хемиске супстанце као: хлор, амониак и сумпорну киселину. Из овога се онда објашњава њена плодност за земљу.

Многе „врс.те" кише изазвале су раније код људи страх и трепет, тако на пример сумпор и киша крви. Данас ми знамо да прима у себе ваздух. Поред тога може у себи да садрЖи цветни прах и микроорганизме, који често изазивају нарочита и често врло мистична бојадисања капљица.