Српски народ

е«е *им преевладае. Праввг осеКања "фрескв-техникв и лепвг влнкања још највише се може наћи на портретима. Ликови Краља Стефана III и, нарочито, Душана, на донаторској композицији на којој су њих двојица насликани заједно, показују сву свежину добро схваћеног и савршено изведеног сликања на зиду. И портрети наследника Уроша на западном зиду у наосу и игумана дечанског Арсенија сведоче о нежноСти осећања и о слободи руке уметникове. Са малим изузетком, на свим другим сликама преовлађује изразито илустративан и дидактичан елемент. Шта је онда главна врлина фресака у Дечанима? Бе'штина причањв. Те стотине и стотине композиција по зидовима, пиластрима, луцима, сводовима, у нишама, апСидама, калотама, у недогледним низовима, све до уврх кубета, садрже толико потресних сцена, узбудљивих историја и забавних догађаја, да гледалац остаје задивљен. Ни у једној средњовековној цркви, не само у Србији, него у Европи, не може се наћи на фрескама тако многобројан и разнолик и тако фасцинантан свет фигура. И он је дат са таквим ритмом, таквим темпом и живошћу, с таквом музикалношћу, да се има утисак као од огромног хора црквених песама. Друга врлина дечанских фресака је интересовање за људски живот и за људска дела и осећања. Већ у сцени изгнања првих људи из раја види се да сликару није бипо толико стало ни до правилног моделисања нагог тела, ни до религиозних осећања, колико до израза збуњеносТи и стида грешних људи. Сасвим је пак интимна сцена на којој је претстављен загрљај Адама и Еве у ком је дошло до првог зачећа једног људског бића. Са човеком смо и кад, на једној фресци, присуствујемо зидању града, и кад, ма другој, видимо људе у природи, с плугом у рукама и са стоком, на свакидашњем раду у пољу. Поготову смо посред људских нарави и страсти кад гледамо како Кајин убија Авеља са полетом и задовољсТвом, на начин који је својствен само људима. Заиста смо ту далеко од идиличних сцена из живота светих и божанских личности, па чак и од мучења светитеља, цоја се виђају на фрескама по другим нашим црквама! И лијани Ноје изгледа људски, онако бестидно откривен пред евојом децом; људски изгледају и охоли народи који дижу вавилонску кулу. А весели људи и жене из Кајинова потомства играју тако прирбдно и истинито уз бубњеве и свирале, као да нису на једној црквеној фресци, него на некој профаној слици, која илуструје народно весеље. При таквој иконографији и техници јелинистичким елементима остаје мало места. Ни у мотивима ни у начину рада фресака у Дечанима нема готово ничег класичног, и по томе се оне дубоко разликују од фресака из XIII века и доба Краља Милутина. Стојимо на једној од најважнијих прекретница у историји српског средњевековног сликарства. Свршено је с негованом, царском, »цариградском« уметношву, с њеним хармоничним облицима, идеалним типовима, савршеним пропорцијама, одмереним покретима, бираним бојама, уздржаним осећањем, достојанственим изразом. Настаје доба узнемиреног, узрујаног, говорљивог сликарства, које ^е, што даље, — у Леснову, у Матеји, Маркову манастиру, — све више обелодањивати религиозно узбуђење и сликарску патетичност. Очевидно је да та уметност тежи за тим да убеди и поучи, чак и у место некадашњих лаконских натписа поред слика, јављају се натписи у облику дугих реченица, и јављају се на местима која су у цркви тако високо да нико не може од доле да их прочита; — то сликарство више одаје жељу за знањем но што поучава. Његова је драма јасна. Боје1\и се паганске лепоте, оно као да слути, предосећа, да је доба те лепоте и њене надмоћности над религиозним осе*ан>ем близу. Смисао за реалистичке догађаје и тежња ка веродоетојности нису сметали дечанским сликарима да изразе онај велики религиозни идеализам који је и у њихово време био најкарактеристичнија црта средњевековног слимарства. Напротив, ни у једној нашој цркви верски мистицизам није тако снажан, мисао о смрти толико присутна, опсесија страшног суда тако мо+.на, визија приуготовљена престола за други долазак Христов тако јасна, као на фрескама у Дечанима. Једна од њихових главних мисли, од главних њихових религиозних и моралних основа, јесте баш мисао о судњем дану, о блиском крају света. У визији тога дана, сликари дају, неисцрпно, све нове и нове његове знаке, његову неочекиваност, његову страхоту, неспремност оних који ће стати пред Судију и угледати бесконачне хорове анђела, — толико анђела, толико крила, толико потсекања на грех и казну, на рајско блаженство и вечне муке, колико је у Дечанима, нема ни у једној другој нашој цркви. Зато све у њој и указује на Христов живот, на његово учење, на његова чуда, на славу и узвишеност Богородичину, на дела учитељевих апостола, на борце и мученике за његову веру, на одлуке васељенских сабора. Дечанске фреске су једна грандиозна одбрана хриш■ћанства. Идеје фресака у Дечанима, с њиховим догматизмом и готово фанатичношћу њихова казивања, не треба да буду изненађење после толиких видних знакова јелинистичке традиције и класичног духа у фрескама XIII века и доба краља Милутина. Велики талас мистицизма који је средином XIV века обухватио сву Европу, а у Византији и Србији био оличен у хезихастичком учењу, дошао је у Дечанима само до једног од својих најпотпунијих израза. Велика духовна превирања и нови облици у уметности били су у то време заједнички безмало целом свету. Као што су наше фреске XIII века прожете истим одмереним, хармоничним духом којим су прожете готске скулптуре тога доба, тако су фреске у Дечанима стваране са истим немиром и страшћу с којим и скулптура позне готике. Дечанске фреске, рађене у једној од најве^их и најлепших цркава српских и за најмоћнијег српског владара средњег века, технички су несавршене и оне по лепоти заостају за другим нашим фрескама, нарочито за фрескама у Сопоћанима и Старом Нагоричину. Њима лепота и није била циљ. И сликари, и они који су их руководили при избору тема, желели су да покажу нешто друго, а то је да им ништа није страно, ни божанско ни људско. На фрескама у Дечанима дата је најпотпунија слика света у српској средњевековној уметности и изражена најшира скала људских осећања. У њима ве& тиња онај немир, слути се она радозналост, наговештава се она тежња за знањем, говором и животом, јавља се као из даљине онај дах нове уметности коју ће остварити грађанска Европа XV века.

Едит Абе-Лсовалл: Цртеж

ЛИН ОСНИВАЧА СРПСНЕ ПРАВНИЧНЕ ТРАДИЦИЈЕ

од д-ра В. Н. Д и м и ћ а

У издању „Југомстока" нзашла је нова књига т. д-ра Милана Кашанина под насловом Уметност и уметници. Из те књиге, богате садржином и илустрацшјама, пренели смо овај чланак о Фрескама у Дечанима. Чланак је писан 1939, али се сад објављује први пут.

у СКОРО се навршава сто година од обнародовања Српског грађанског заКоника, Његов редактор Јован Хаџић радио је неколико година по налогу тадашње Српске владе и израђени елаборат предао је Савету, који га је у току 1843 године исцрпно претресао. Да није искрсло питање наслеђа женске деце Законик би био донет још 1843 године. Као што је познато наше Обичајно право штитило је задружна имања и сматрало да женска деца не треба да учествују у подели имања. Доношење Грађанског законика тесно је везано за име Јована Хаџића, једног од наших најистакнутијих правника уопште. Његов рад на доношењу Законика тако је значајан, да ће он свакако достојно бити осветљен и поводом стогодишњице његовог доношења. Као правник Јован Хаџић одликовао се великом стручном спремом. Школован у Пешти и Бечу, он је могао озбиљПо да се посвети студијама. И он је с правом сматран једним од тадашњих наших најспремнијих правника. Његов утицај код нас необично је велики, јер његова активност пада баш у тренутку кад се Србија ослобађа владаочеве самовоље и обичаја, чији су се дух и стриктна примена све мање слагали са променама извршеним у земљи, а посебно с увођењем нових појмова о организовању државних власти. Хаџић поставља прве основе, и читаво наше доцније законодавство налази у.њима омеђене појмове са којима треба рачунати у сваком послу око прављења закона. Додуше, његова схватања напредна и сама по себи правична у погледу права наслеђа женске деце, нису прихваћена, не само због опирања Кнеза Милоша, већ и због реакције народа, која се могла да очекује у случају изједначења мушке и женске деце. Како је нови Законик сматран великим кривцем за вестајање наше народне задруге, и како је она претстављала у очима свих неку врсту обезбеђења од привредног пропадања и социјјлних потреса, то су тада напредне идеје Хаџићеве у очима многих људи сматране и сувише модерним за ондашње наше друштво, коме је било потребно у томе тренутку пре свега осигурање стабилности, да би могло да се нормално развија и припрема за велике задатке који су га очекивали. Овде треба одмах додати да иако је Хаџићев Грађански законик у § 527 допуштао деобу задруге, не схватајући је колективном својином, Хаџић није једини узрок њене пропасти. Задруга још пре њега почиње да се круни и тај дубљи друшгвени преобраћај вршио би се постепено и без Хаџићевог Законика, толико је тај процес почео да се шири. Још у доба Првог устанка, и одмах по њему, појављују се све више случајеви деобе, и строге Карађорђеве наредбе само још више скрећу пажњу на овај појав. Под Милошем исти процес продужује и изазива противмере. Деобе најзад одобрава министар унутрашњих послова, а Хаџићев Грађански законик само допушта у начелу оно што се обично одобравало по изузетку. О пропасти наше задруге код нас је много писано. И она је увек довођена у везу са доношењем

Првог Грађанског законика. Међутим, треба признати да је Јован Хаџић, несумњиво један од најнапреднијих наших људи тога доба, можда и не хотећи, у крајњој линији помогао привредни напредак нашег народа. Од домаће нривреде наш народ је претао у виши ступањ шире, националне привреде; из затвореног оквира једне породице прешао у област опште привреде једне државе. Хаџић то није могао потпуно да избегне, да је и хтео. А развитак од нижег ступња ка вишем, несумњиво да значи побољшање општег привредног стања. Што је тај напредак погодио задругу, једну нашу својствену и драгоцену установу, створену ради заштите народа као целине и драгоцену тековину, која је у свом историском току помогла стварању и кристализовању духовног лика нашег народа, показујући своје најлепшг одлике, с правом названа неразоривим стожером народне индивидуалности и неразлучном споном безбројних нараштаја, то се не може уписати у грех само Јовану Хаџићу. Понет романистичким доктринама Хаџић је хтео да од Србије створи модерну државу. Он је створио Законик, и веровао кад образује судове и редовну администрацију, да ће тада све само од себе да се нор' мално развија. Умешан у политичку борбу на страни Уставобранитеља, он није имао потребну окретност да одвоји политику од правних норми, и сматрао је да и у њој треба одржати бескомпромисну доследност. У сукобу са старим демагогом Вучићем, Хаџић није попуштао у својим правним формалностима и до краја је.истрајао борећи се за непопуларне законе у једној заосталој средини. Хаџић се није бојао одговорности и губећи борбу са Вучићем остао у наивном уверењу да ћему се у потпуности признати све оно што је он у себи видео. И овај сукоб са Вучићем показује да је Хаџић до краја сво.г живота остао оно што је био у почетку свог јавног рада, непоправими песник; истина, без правог и великог талента, али сав поетски разнежен. У његовом животу правника осећала се увек та жица књижевника и у читавом његовом раду уобразиља ствараоца није била потпуно отсутна. Њему је ласкало кад су га називали пророком и великим учитељем. Имао је рационално схватање поезије, стављајући разум изнад осећања и маштања, док је у животу и свом правничком раду полагао много „на чувство", и признање стављао изнад свега. У свом делу: Устанак србски под Црним Ђорђем показао је исто неосећање за народне традиције, за дух народа и дубљи историски сплет односа, као што је у свом дилетантском делу: Дух народа србског, изнео површна схватања и недовољно познавање градива. Радећи на великом делу Српског грађанског законика, Хаџић је показао све своје добре и слабе одлике правника и психолога. Ипак је он својим Закоником највише задужио Српство и ово његово дело је далеко изнад читаве његове књижевне активности. Поводом стогодишњице довршења израде српског грађанског законика не треба оставити у сенци неизмерне заргуге Јована Хаџића ј.едног од најобразованијих Срба свога доба, од кога почиње, може се слободно рећи, правничка традиција срцског народа.