Српски народ
П0Ш1ар.1!1С } гогову
РПСКИ
НЕДЕЉНИ ЛИСТ Београд, 15 ма| 1943
Бр, 18.
Год„ П.
ПРИМЕРАК 3.— ДИНЛРА
|
1 '
1
БАПКАН И СОВЈЕТИ
Све до овога рата балканске државе у очима Москве биле су »творевине светског капитализма«, које је подземиим роварењима комунистичких организација требало изнутра разорити. Али, од часа, када су Совјети решили да оружани сукоб између Осовине и англосаксонског блока искористе за своја циљеве, они су одједном према балканским државама заузели став великодушних заштитника. У то време светска штампа бива је преплављена вестима, на изглед из разних извора, о тобожи»им настојањима Совјета да очувају мир на Балкану и да обезбеде независност балканских држава. Све те вести потицале су из совјетске кујне, а имале су за циљ да се у балканском јавном мнењу створи утисак да се једи«о Совјети брину за судбину балконских народа, за њихов мир и њихову безбедност. То ]е, међутим, био само спољи* изглед држања Совјета према Балкану. Праве њихове намере била су потпуно супротне томе. Совјети су у ствари хтели да рат ЈГ Европм искористе за остварење својих завојевачких тежњи и у област* Балканског полуострва, а варочито да се докопају царифадсккх Мореуза. Да би избили на ЈегеЈско Море, вековни сан московских ммстодржаца, Совјети су балкаиским државама припремави судбину балтичких држава, то Јест хтели су их Једноставно окупирати и себи присаЈединити. Отимање Бесарабије и Северне Буковине од Румуније у јуну 1940 био је први корак у томе правцу. Окупација осталог дела Румуније имала је да уследи одмах после овог осакаћења румунске државе. Што до тога није Дошло има се захвалити бечкој арбитражи од 30 августа 1940, којом су Италија и Немачка гарантовале целокупност и независност Румуније. Овом гарантијом Осовине постављена је прва брана даљем совјетском надирању на Балканско полуострво. Тиме су и остале балканске државе пред совјетском опасношћу у силама Осовине добиле своје моћне заштитнике, Међутим, и поред ових гарантија Совјети нису одустали од својих завојевачких намера у правцу Балкана. Пошто им је измакла из руку Румунија, окренули су се ка Бугарској и Југославији, нарочито овој последњој, покушавају^и свим средствима да их задобију за своје планове. Због тога су Совјети све отвореније долазили у сукоб са утицајем Немачке и њених савезника, ***"• ^»"К1и бчо јела« вд
узрока немачко-совјетске кризе, која је претходила рату Европе противу Совјетског Савеза. Преговори, који су вођени 12 и 13 новембра 1940 између претставника Немачке и Совјетског Савеза у Берлину, као и доцније у Москви, откриле су немачкој дипломатији совјетске планове у погледу Балкана. Совјетски комесар за спољне послове Молотов тражио је да Немачка призна право Совјетима да могу држати својб гарнизоне у Бугарској и поставити своја војна упоришта на Босфору и Дарданелима. То је био један део цене коју су Немачка и њени савезници имали да плате Совјетима за даљу сарадњу са њхма. Немачка Је, као што Је познато, те совјетске захтеве одлучно одбила. Да Немачка ниЈе тако поступила, било би свршено са независношћу бал канских држава. Совјетски Савез би добио кључеве Блиског Истока у своје руке, што би му омогуЂило да тешко угрози цео европски Југоисток. . Угарак уместо гранчице мира Од часа када је Немачка одбила да изађе у сусрет захтевима Молотова у погледу Балкана, тј. откада су се Совјетима изјаловиле наде да ће дипломатским оружјем присвојити балканске државе они су из основа изменили своју тактику. Уместо гранчице мира, они прилазе балканским народима са распаљеним угарком да би им њиме запалили кућу. Од новембра 1940 Совјети раде свим средствима на изазивању рата на Балкану, у нади да ^е тиме створити тешко&е својим супарницима, а себи припремити терен за даље спровођење политике уцена. Појачана делатност илегалних комунистичких организација у свим балканским земљама, потстицање унутрашњих немира у Румунији, нуђење оружја Југославији, као и гурање ове земље у рат путем дотле нечувених дипломатских маневара, и, напослетку, давање гарантија безбедности Турској, — све су то биле само најважније етапе совјетске делатности на проширењу ратног пожара на Бапкан. Даља совјетска роварења противу мира балканских народа пресекао је 22 јуни 1941. Европске армије одбациле су Совјете далеко од границе Балкана. Али, и поред тога, они се нису одрекли своЈих балканских тежњи. Акцијом партизанско - комунистичких банди по балканским пла-
Написао Ђ о р ђ е П е р и ћ, шеф Државне пропаганде нинама, као и покушајима да се на територији бивше Југославије образују совјетске владе, што се било и десило у Ужицу и Биха&у, Совјети, у првоме реду, хоће да видно обележе своје територијалне захтеве у томе делу Европе, а тек у другом да узнемирују своје противнике у позадини фронта. Међутим, овакав став Совјета према Балкану и Блиском Истоку ствара низ тешкоћа у њиховим односима са Англосаксонцима. Енглези су, као што је познато, дали гарантије Турској и Грчкој; поред тога, Атлантском повељом гарантована је државна целокупност свима савезницима Англосаксонаца. У вези с тим поставља се питање како могу Англосаксонци своје обавезе према Тур ској, као и према емигрантским владама Грчке и Југославије ускладити са тежњама Совјета? Опасна пукотина у англо-совјетској коалицији Ако су Англосаксонци изишли у сусрет захтевима Совјета у погледу Балкана, онда су погазили обавезе према својим балканским савезницима и изневерили начела Атлантске повеље, која им служи као идеолошка основица за вођење рата противу сила Осовине. У обратном случају, тј. ако су Англосаксонци остали доследни својим обавезама и начелима Атлантске повеље, онда Балкан претставља најопаснију пукотину у Англосовјетској коалицији. Случај југословенске емигрантске владе, која је због несугласица између четнхчких и »партизанских« одреда дошла у отворен сукоб са Совјетима баца чудну светлост на англо-совјетске односе. Енглези су се, наравно, трудили да овај совјетско-југословенски сукоб заташкају, јер им је с обзиром на међународну ситуацију био веома непри!атан. Али, многе ствари се нису дале прнкрити. Зна се наиме да је Москвз успела да присили Англосамсонце на разговоре о балканском проблему. Да ли је између њмх у томе питању постигнут потпун споразум и да ли су Енглези и ту издали европске интересе, као што их издају на целој линији своје политике, за нас остаје дипломатска тајна. Међутим, више је него сигурно да су и у овом случају Енглези покушали да туђим кожама пла&ају своје рачуне. Свакако је због тога и настала општа потиштеност у редовима југословенских и грчких емиграната у Лондону, који исувише доцкан почињу уви-ђати праву вредност англосаксонског пријатељ-
ства и њихових гарантија. Југословенска емигрантска влада морала је макар и привидно да устукне пред захтевима Москве. Ме ђутим, оружани сукоби између четника наклоњених Англосаксонцима и партизанско-комунистичких банди и даље се продужавају по балканским планинама. Околност која није без значаја за даљу еволуцију англо-совјетских односа на Балкану и Блиском Истоку. Супротно овоме недоследном и дволичном држању Англосаксонаца у питању заштите балканских народа од Совјета, Немачка и њени савезници заузимају јасан и недвосмислен став. Они су се од почетка овог рата одлучно супрот ставили совјетским завојеваччим тежњама у правцу Балкана, и тиме балканске народе спасли од најстрашнијих искушења. Зато Немачка и њени савезници остају и даље и у балканској области Европе једина заштита од бољшевичке опасности. Та истина не може се ни порећи ни прикрити.
НОВА ОПОМЕНА Знамо поуздано да српски народ у својој целокупности данас хладнокрвно. трезвено и мудро посматра развој догађаја у свету. Знамо да после горког искуства уме данас правилно да процењује ситуацију и да се не поводи ни за каквом страном пропагандом, која би хтела да га наведе на непромишљене поступке. Дух мудрости и смисао за реалност преовлађују данас у најширим народним масама и они су дг.нас најсигурнија га;.анцијв за опртгна« и будућност српског народа.
Али знамо исто тако да извесни необуздани појединци или извесне категорије људи могу да нанесу многа зла једном народу и да навуку на њега многе недаће. То нам се десило у скорој прошлости, када су извесне клике пустолова и туђинских плаћеника за рачун Лондона и Москве у два маха довели српски народ до руба пропасти. Не пишемо ове редове да би опомињали српски народ као целину да мирно и паметно процењује догађа.је. Хоћемо да упозоримо неразумне појединце или извесне категорије нашег друштва да својим неразумним поступцима не ремете ред и мир у земљи. Да својим речима, својим прогнозама и својим шапутањем не изазивају неспокојство у духовима. Тешко свима они^ча, који извесне догађаје са неких споредних ратишта хоће да протумаче као да су од пресудног значаја! Тешко онима који на основу тога мисле да је ствар решена онако, како они желе и да је дошао моменат да и они дају свој допринос у том смислу. Никада у својој историји Европа као појам и осећање судбинске заједнице није био јаснији и никада Европа није имала храбрије и оданије борце за своју независност и за своје место у свету. Покушаји Англосаксонаца неће само наићи на непробојни бетон и ватрена ждреда, већ и на челичну вољу и одлуку свесних европских народа да Европа не сме постати најновија америчка колонија, осуђена на лагано пропадање, да би се остварило англосаксонско господарство у свету. Они су исто
тако надахнути непокОлебљивом вољом да остану извор светске културе и да не допусте да црвени варвари са Истока униште ово драгоцено врело за будућност човечанства. Тим осећањима и тим мислима руководе се данас европски народи, окупљајући се око великог Немачког Рајха који са наЈвећим пожртвовањем предводи у овој борби за одбрану Европе од удружених варвара са Истока и Запада. Ова шака наших малоумника која се поводи и данас за блефовима и лажима Лондона, Москве и Вашингтона треба да зна да је то непобедива снага, духовно јединство Европе, јер на другој страни то је савез лажи и подвале, лишен сваких моралних побуда. Али они исто тако треба да знају, поЈединци или народи, који нису у стању да схвате историски значај данашњег момента, да оружана моћ уједињене Европе и њена спремљена одбрана дуж целог европског континента јесу на таквој висини и у стању су да сломе и задрже сваки покушај европских непријатеља. А треба да знају исто тако да имају и сувише на расположењу средстава да ућуткају и смрве све саботере и дефетисте, унутрашње непријатеље заједничке европске отаџбине. Српски народ као целина даје доказа свакодневно своје европске свести и не сме допустити да извесни појединци или групе спрече га у вршењу његове дужности према европској заједници и својој будућности. ЈС-1Г.