Српски народ
Страна 3
СРПСКИ НАРОД
/
15 мај
Став Францускв Написао Камиј Моклер
Пошто су британско-амерички авиатичари бацили свој терет бомби на Париз и стигли на своје полазне аеродроме, неколико од њих означили су своје крваво дело као „спорт". И заиста то је био „спорт", бацати са висине од 6.000 метара несметано бомбе на школе, болнице и обезоружано становништво. Ледан енглески владика са ол тара благословио је убице жена, деце и стараца, док је Један го ворник на енглеском радиу покушао да оправда овај злочин. .Они нису били свесни тога, да су бомбардовањем Париза задали најјачи удар њиховој соп' ственој пропаганди и показали потпуно отсуство смисла за пси хологију маса. Они из Лондона и Вашингтона нису приметили да је међу широким француским масама, грађанима и радницима, настао ве дики душеван преокрет. Да су и мали при*шке да слушају, шта се у Паризу говори, у трговинама и подземној железници, разумели :би колико је њихова рачуница била погрешна. Французи су нажалост били несложни. Само једна малобрбјна елита увидела је потребу и залагала Се за француско-немачки споразум, за заједничку одбрану Европе против двоетруке опасности: од бољшевизма на Истоку и од јеврејског капитализма на Западу. Већина француског народа, рђаво обавештена, огорчена због војничког и политичксЈг слома, увређеног поноса држала се' грчевито за стару мисао одмазде, поверовала је енглеским лажима, које су јој вешто сервиране. Ова већина поклонила је у почетку веру примамљивој тези енглеских „ослободилаца", она се .чак снашла са разарањима неминовним у једном рату, али је сматрала да ће то донети пораз и одлазак Немаца, њихових „традиционалних н°пријатеља". Када су такозвани „ослободиоци" губили битку за битком у Европи и сва се обећања изјаловила, онда је ова маса, што је више за жаљење него за осуду, полагала све наде у- Американце, који су претстављени у најлепшим бојама и којима повероваше пошто нису познавали стварнл менталитет Американаца. Они су јофл увек веровали у оно старо: „Лафајете, ево нас!" | Али ускоро дошла је истина на ђидело. Она је дошла на место заблуде, на место једне колективне психозе, од које ће се нехада историчар Француске зградсати. Француска је дошла до сазнања, да Енглеска мрзи Франдуску данас више него икада. Еаглеска не може да опрости фрзнцуски пораз, још мање да заборави да је Француска закљудала примирје, да је одбила да Од своје територије створи развалине и хекатомбе жртава. Енглези су рачунали да ће јој Француска, као претходница, извојевати победу и да ће она, сходно њеној старој навици, победу за себе искористити. Енглеска се сада свети када свесно руши француска пристаништа, у која се не може искрцати, пошто 'је већ иначе пропала француска трговачка морнарица нестала из Канала,
Енглеска се свети, она руши напредне градове, железничке стацице и железничку мрежу, да би трговину, саобраћај и снабдевање парализовала. Она употребљује за то оно оруђе, које најбоље одговара њеном кукавичлуку. Сва правдања бедним лицемерјем, да се ваздушним нападима уништавају војна постројења немачких окупационих трупа, нетгчна су. Ова „војна постројења", која нападају енглески и амерички пилоти, то су основне школе, цркве и болнице. У томе су најбезобзирнији Американци, који чак и иззињења својих недела, сматрају сувишним. Они иначе сматрају убиства за „велики спорт". Они се нису ни потрудили да бар објаве јавно рат Француској. Познато им је да се не можемо ^-чнити, пошто не располажемо ни војеком, ни морнарицом, ни ваздухопловством. Зашто би се онда Американци одрекли забаве, да бомбе њихових летећих тврђава бацају на цивилно становништво? За Енглезе почињу Црнци у Калеу, а за Американце Европљани нису људи. По њиховом мишљењу, терористички ваздушни рат, може да д& одличне резултате. Он може својим ужасом натерати становништво на улицу, које ће тражити мир по сваку цену, пребацити сву одговорност за претрпљене патње на непријатеља, створити побуне због глади и страха, и тиме условити комунизам и анархију у земљи. То је јасан план, за чији успех се залажу Енглези и Американци, и који је по својој грозоти непознат у најмрачнијим временима људске историје. Али овај план је промашио. Пред развалинама и лешевима својих најмилијих француски народ не пролива више сузе. Он стеже песницу . Он нема страха и сад све разуме. Разочарани, до сад колебљиви и неверни, виде најзад истину. После три године лажи и обмаца, откривена је ова ужасна завера прбтив Француске. Сви заведени данас знају где стоји непријатељ и да се иза маске „ослободилаца" скривало цинично лице разбојника и убица. Терор зближава и уједињује људе. Париско становништво можда је имало неких мана, али оно је храбро и ова англосаксонска уцена чини га огорченим. Оно је преварено и онО то неће никад заборавити. Детонације енглеско-америчких авионских бомби указало је јасно Парижанима, кога треба да мрзе. Они су направили већ избор између америчког авиона, који доноси смрт и пустош Паризу, и немачког авиона који ФранцуСку брани. Направили су избор између издајника данашњице и савезника у будућности.
Банкарска кућа Џон Пиерпонт
ТРСТЕНИЧАНИ ЗА ЗАРОБЉЕНИКЕ На апел среског одбора Црвеног крста, имућнији грађани Трстеника срдачно су се одазвали и редовно шаљу пакете нашим заробљеницима сиромашног стања, који немају могућности да им њихова родбина шаље пакете. Овакав одзив заслужује сваку похвалу.
Џон Пиерпонт Морган који је недавно преминуо у 75 години живота, сматран је у круговима англо-америчког банкарског све та „америчким митом финансиске моћи". За разлику од свога оца, имао је надимак „млађи". Стари Морган који је умро 1913, био је наимар америчког великог капитала у времену између грађанског рата од 1861 до 1865, па до првог светског рата. Док су остали амерички милијардери заснивали своја богатства на непокретностима, сировинама и монополисању важних артикала, Пиерпбнт Морган пошао је другим путем. Он је био први који је увидео значај емисионих кредита за америчку привреду у већем обиму. Претежни део његове делатности био је управљен томе циљу, како би банкарској кући Џ. ПМорган и Компанији ств-орио диктаторски положај на ефектном тржишту. Џ. П. Морган и компанија мишљеша је.Ниједно веће индустриско пре дузеће није могло без пристанка старијег Моргана, да пласира своје акције и обвезнице, док су средње и мање банкарске куће биле приморане Д,а прихвате упис додељених им вредносних акција. ' Трговачка писма овскг финансиског диктатора, која су почиН>ала безазленом реченицом „Џ. П. Морган и Компанија мишљења је...", била су у ствари заповест. Једино велики капиталисти, чије је богатство премашило моћ банкарске куће Морган, као што су Рокфелер и Хенри Форд, који је гајио доследно мржњу према банкарству, били су вач домашаја чаробњачке моћи Морганове банкарске куће. Стари Морган искористио је монополисани положај на ефектвом тржишту и постепено сондирао терен за куповину акција трустова, водећих њујоршких банака, и многих осигуравајућих друштава. Нз&гови планови о стварању међународног бродарског труста нису имали нарочитог успеха. Имовина коју је оставио за собом, званично је процењена на милијарду и по долара, док је на Њујоршкој ефектној берзи владало мишљење, да је она знатно већа. Када је млади Морган преузео воћство, промениле су се и директиве финансиске политике, тако да се могло рећи, да је брод банкарске куће Морган запловио у политичке воде. Млади Морган ставио је монопрлисан положај своје куће код плас мана хартија од вредности, у службу политичког одобравања кредита. Истовремено је Морган процењивао политичке догађаје према потребама за зајмовима и кредитима, при чему је кућа Морган зарађивала вамашне про визије. Његови саветодавци при том послу бил0 су Девис, савет-
Написао Егон Бандман ник његовог оца^ а касније Томас Ламонт. Финансиран>е ратова Један од главних послова те гране пословања, било је финансирање Енглееке у првом светском рату. Када су Енглези били принуђени, да се обрате америчком новчаном тржишту, морали су етупити у везу са апсолутним госпрдаром тог тржишта, а то је била банкарска кућа Морган. Провизија коју је ова банкарска кућа при томе зарадила, износила је стотине милиона долара. Због ових пословних од-
Џ. П. Морган (Архив „ Српски народ") носа, банкарска кућа Џ. П. Морган и Компанија залагала се свим силама да омогући победу Енглеске и њених тадашњих савезника, знајући да ће изгубити своје богатство, ако Енглеска и|згуби светски рат. Улазак Сједињених Америчких Држава у рат на ст^ани Енглеске била је логична последица, која проистиче из обавеза преузетих од стране ове бан карске куће. Суверенн гоСподар америчког банкарског система био је довољно снажан, да ову жељу оствари. После 1918 године, наставио је Морган своје банкар.ске ма» невре у политичким водам 3 Као што је Метерних стајао иза низа конференција после На полеонових ратова, које су слу жиле као подршка Бечком миру из године 1815, тако је банкарска кућа Џ. П. Морган режирала мировне конференције, којима је стављено у задатак, да спасе Европу од хаоса који јој је претиа За Моргана ј"е само било од важности, да се на тим конференцијама и саетанцима предложе од стране стручњака зајмови, чију би емисију преузела кућа Морган. Треба се само сетити Дозовог плана из године 1925 и Јанговог зајма из године 1929. И покушаји Поенкареа да стабилизује француски франак, били су потпомогнути од Моргана. Упркоо Јаких финансиских ефеката, ова економско-политичка стратегија куће Морган показала се слабом. Покушај лечења европске привреде давањем инјекција у виду кредита,,
није довео до оздрављења ове привреде, јер су клице болести проузроковане несрећним м№ ровним уговорима биле конзервисане, и остале неотстрањене. Кућа Морган пошла је обрну-< тим путем: један од њених намештеника, који је доцније постао сувласник, Паркер Џилч берт, постао је атент за репа« рације у Немачкој. Морганов новац упбтребљен је, да дедав лажан трансфер н«мачких реч парационих обавеза камуфлира. Морган и његови саветници нису били довољно далековиди, како би омогућили државама —< дужницима слободу акције, којз би им омогућила, да саме нађу, излаза. Они иису били довољно конструктивни, да би америчку економску пслитику упутили о* ним правцем, који је водио решавању ових проблема. И тако су постали виновници катастро« фе светске привреде. Много више успеха имао је Ј"едан други сувласник Морганове куће, Двајт. Мороу, који ј 'е потчинно Мексико америчком привредном им-
перијализму.
I кИ
Катастрофе народа као уносни послови Ако су се већ Морган и његови сарадници задовољилтт еа провизијом коју су вукли из кач" тастрофа народа, уместо да те катастрофе спрече, онн оу показали до.ста довитљивости, да се прилагоде спољно политичким приликама. ' I Узбуђење које Ј "е економска криза проузроковала у америчком народу, довело ј 'е до стварања једног сенатског одбора, кој'и се повабавио политичким утицаЈ'има, кој'и су натерали аме« рички народ у рат. Банкарска кућа Џ. П. Морган и Компанија сматрала ј "е ва наЈ"-) погодније, да се сакраде иза кулиса- У ту сврху издвојена ј 'е емисиона фирма Морган — Стекли и Компанија, од главне банкарске лоЗе Џ. П. Морган и Ко., која ое посветила депозитним банкарским пословима. Истовремено Морган Ј 'е приступио прегруписавању његових иџвестициј'а. Он је повукао кан питал из железница, великих иредузећа за снабдевање као и из појединих индустриских група. Као што је ово издваЈ 'ање депозитног од емисионог банкар« ства повећало утицај овог моћ« ног банкара, тако је и његов закулисни политички утицај знатно порастао. Морган је био онај главни покретач, који је указао америчкој привреди, да ј 'е наору-1 жање ј "едини излаз из хаоса, који је ствбрен Њу Дилом. Банкарска кућа Џ. П. Морган и Компанија Ј 'есте данас о*. пет повереник енглеске државне благајне у СЈ 'едињеним Америчким Државама. Морган је до своје смрти одиграо своју стару улогу, а то Ј 'е искоришћавање политичких послова, па чак а политичких катастрофа у сврху, остварење уносних послова.