Српски народ

29 ма]

СРПСКИ НАРОД

Сграна 11

Разум и филозофија српских књижевних старина

Народна библиотека недавно 'је прибавила још једну стару српску рукописну књигу, писану, како кажу, незнано кад, а препис чији је из XVI века. Књига на изглед тавна, каквих 'је у древности нашој на прегршти било, књига, како се то кахе, староставна, ал књига с чијих страна збори нека неуобича• јец@ мисаона једрина: Мудрога ум и реч су море, ' Не само реке -дажд дозборе. Књига 'мал тс не севастократорске црвоточности, опстојан• ство ччје о конце се хвата, ал књига с чијих страна збори нека неуобичајена осећајна ведри• на: ЈНубав слатка еавршена је, ЉуОил се вољно, Љубил незазорнО. Вали виз&нтиске културе, ломећ се о хриди словенског језика, на жал . су српски вас у пени слили и смисао за смерни српски афоризам. * * * Књига та, вас паучинаСте ПрСг каљености, врста је зборника. Обичног зборника, у коме ,је ко зна који обичан српски моиах. V ко зна коме обичмом српском манастиру, у одморним тренуцима верске паузе, гушчијим пером, све црту по цртУ, исцртавао и оно шт.о му -се, поред псалгира, поред јсвснђс-ља, души такође полезно чинило: Сунце је оште око људма, Мудрост — душама. Обичан зборник, на чијим већ полуразуђеним странама теку самиви неког вишег ја, стил неког вишег рационализма, пред којима би и високоцеломудрени Доситеј свакако ставио прст на чело:

У историји развоја светског спиритуализма, и сами преписи и сами преноси сличних размиш• љања, беспоговорно чине кул• турнб поглавље за себе — у овом случају српско.

И хиндизам и иранизам — египтизам, хеленизам, романиз&м — и христианизам и езотеризам, сва та поворка исконих „изама", у великомученичкнм напорима на једињењу вере и знања један су те исти ток древне деистичке културе, међ чије посвећенике иде и смерни Ћцрил Филозоф. Ћирил Филозоф, у чијим је живцима струјала нека виша ум■ ност, са сталним, с протежним преносима елитне логике (одакле и ко зна чије) високо изнад слепе вере, догматикб: Мудар без знања, Плот без подуиирања. Без ветра стоји, на ветру пада. Без књнга, без знања — ненадања, Ћирил Филозоф, у чијим је венама струјала нека Виша осећајност, са сталним, с протеж• ним преносима елитне етике (одакле и ко зна чије) високо изнад уобичајене етнике: Пред стрелу боље искочи, Но клеветнику пред очи. Ко да је био, ма где да је био, тајанством било којим да се крио, староставник га је наш забележио, а с њим, — тнм, узор пропагандисте — метафизичара словенског средњег века — забележен је и наш смисао за такозване супер-релиТије, суперсазнања — бит предања. И тако, бирањем угледалачких уосећавања, биран је и пробран био и српски афористички Дух средњег века, .

Дело се ужем, Ум љубављу веже. И тако, златна грана бачена од Ирана до Балкана, тај древни ' српски смисао за афоризам, шумно је домакла степену чисте гностичке културе, човечанством толико васхваљиване.

Вид осећајности гОмиле, вид је оргиСки, вид дибнизиски, бид пуне револтне пјаности, вид, ка■ ко кажу, узастопне панике ин■ , стиката. Тавни расточ-листићи, тавна испис-слова овог староставног српског зборника — боје вучјег бакра с иницијалима тетребски разбукталим — давно пре Дарвина, давно пре Његоша знали су за те оргиске видове човечанства: Ни вук вука, ни змију змија, Ко човек човека не убија. Али, храстови као понбсни и смерни, листићи ти српски знали су још и више, знали су да помну срж нормативне искони савесно бране, савесно хране, чине да остане — чине да дише: Све што је ново, добро је, Но древни ;бог, Јачи од свега — бољи Је.

НАШИ ДРЕВНИ АФОРИЗМИ

ПРИЈАТЕЉ МНОГИМ ЖЕЛИШ ЛИ БИТИ, МЕД — ЈЕЗИК, РУКУ ДАТНУ, И ТВРДУ РЕЧ МОРАШ ИМАТИ. ГНОЈ ДОК НЕ ПРОГНОЈИ ТЕЛУ ПАКОСТИ, РЕЧ НЕИЗРЕЧЕНА СРЦУ ТУГОМ ЗЛОСТИ. но БОГА ЖЕНА МУЖА ДА ШТУЈЕ МУЖ РЕБРОМ ЖЕНУ ДА ПОЧИТУЈЕ. ЖИВЕЋ УЗ ПОМОЋ ВИШЊУ, НЕ ТРЕБАШ ПОМОЋ НИЖЊУ.

Цртеж: Ж. Настасијепић

ЦРВ ДРВО СУЖА, ЗЛА ЖЕНА МУЖА. «0 ВРАН СТРВУ РАД ШТО ЈЕ, ЧОВЕК ЧОВЕКА ПАДУ ЈЕ. МУДАР ПАМЕТНОМ ДРУГАР, ЛУДОМ ГОСПОДАР. 0РУЖЈЕ ЈЕ ОШТРО ВРХОМ, ЗАО ЧОВЕК ЈЕЗИКОМ. ОД БОЛНОГА ЈЕ ГОРИ ЛЕЊ, БОЛАН НЕ ЈЕДЕ ИЗВАЉЕН. ЈЕЗИЧНА ЖЕНА ГОРА ОДЗМИЈЕ ЗМИЈА УЈЕДЕ — НЕМА ЈЕ, ЖЕНА УЈЕДЕ — ЕТО ЈЕ.

Нови пут психотерапије

Деведесетих година прошлог столећа, први преставник филолошке школе, трудом Академије наука, објавио је дело Разум и фидозофија из српских књижевних старина, — голим чињеништа из којег се види: И како су наши стари, поред црквених књига, читали и преводили Платона, Аристотела, Еурипида, Тукидида итд. — уз хришћанску понесено неговали и Општу културу; и како су, порел византиско-грчког и римско-латинског вида, понесено настојавали да створе и трећи — својствени вид средњевековноа и; и како су, неповеличаваући међе међ поганством и хришћанством, широкоругдо, баш као и непознати Ћирил Филозоф, вербвали у моћ знања," у моћ сазнања: Мудар још и књигу ли изучи, Вид савршен имају му очи. Деведбсетих година прошлог Столећа, српска филолошка шко■ ла, објављујући почетну гр&ђу српског афористичког духа, објавила је истовремено: И како се древна деистичка кулТура временом распадала у гностичку, гностичка у етичку, етичка у афористички смисаО; и како је тај древни нормативни лолег, лагано али сигурно став-

љао на дневни ред древну српску трезвеност, пуни етички рационализам: Еол>е је телу умрети. Но греху делати. То је било деведесетих година. П& је онда протекло, ето, 50 година ћутања о, те и каквој, нашој традииионалној мисаоно• Сти потекле са страна тавних књига староставних — доцније сјајно и својствено израмеш у народном песништву.

(ЕОС) Познати немачки лекар за живчане болести и пс .ихолог професор др. фон Хатингберг недавно је утврдио правце за нову психотерапију, која је обрачунала са чисто пасивиом улогОм, у коју је болесник раније био спутан. Сва је одговорност досада пздала на лекаоа ко.ји је лечио болесника. Данас су хипноза и страна сугестија сзмо још један члад у. целом поступкУ и методи лечења. Страка је суге« стија у великој мери надокнађе-" на аутосугестијом. Али се свуда истовремено позива и апелује на вољу болесника и његову увићавност. Наргвно, да нови начин и метода позива неуротичара на пелу људску проблематику, у чему свакако лежи један час великог узнемирења, који мећутим у њему пробуђује отпоону снагу. Човек који трпи, морг да поврати веру у свес! вредноети. У неурози хтео се отети приТиску савести тражећи у болести заштиту пред одговорношћу, Ле^сар који лечи таквог

Н1 11% ш и Ш|| ■№<. јј? * /

II.

БРАНА МИРКОВИЋ: ПОРТРЕ МОЈЕ ЖЕНЕ

болесника нема. дакле, само лекарски, већ и васпитни задатак, н не може.дз лечи само када анализира, оц. мора,,. шта више. да буде у стању да води. Лекар и болесник ствзрају донекле једну радну заједницу, . Болесник мора за своје оздрзвљење. да сноси главни терет. Стотридесетгодишњица . Рихарда Вагнера од највећих музичара свих времена, а уз то немачког песника, мислиоца, националног радника и идеолога, чију је сву величину на овом последњем пољу у потМиоге немачке уметничке, културне и националне установе и организације прославиле су 22 маја о. г. стотридесетогодишњицу рођења Рихарда Вагнера, једног. пуности строго узевши сагледала тек данашња генерација, генерација великих остварења у Чије је темеље многи камен положила и реч и мисао Рихарда Вагнера. О животу и раду Рихарда Вагнера, о његовом музичком и умиом стварању и општем 'значају за немачки народ и развоју његове националне идеје опширно смо писали у фебруару ов год., приликом шесдесетогодишњице Вагнерове смрти.

СМРТ ИЗДАВАЧА ШТОНА У Паризу је преминуо у 83 години живота познати издавач П, В. Штбк, који је четрдесет година водио издавачку књижару. Пок. Шток био је познат по свом независном духу и наклоности према уметности. О свом раду са уметницима и, хњижевницим.а у раздобљу од 1880 до 1914 написао је књигу у.спомена Меморандум једног издав ача. ❖ КОВ КОМАД АНРИ ДЕ МОНТЕРЛАНА • Књижевник Анри де Монтерлан, чији је позоришни комад Мртва краљица приказан пре дужег времена у Паризу, незадовољан овим комадом пише нов који . .ће се . зват.и Више него крв или Ничији син. У комаду играју само 1ч5и:"аичности: отац, мајка и дете. Радња.. се "дешава у наше доба.