Српски народ

поштарми пт»!. ::јз у готову

РПСКИ

> <-ж % *г- **• НЕДЕЉНИ Л И СТ 2ухо&с1ш брц ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА

Размишљања о Духовима

Т. др М. Спалајковић написао је ове редове, који ће ући у повећу студију о „Филозофском миту XX века", на којој он ради. Филозофске идеје г, Спалајковића су нове. Његова схватања о природи и натприроди потпуно су оригинална и пружиће свакоме читаоцу прилике за најдубље размишљање, а стручњацима даће можда повода за преоријентацију њихове филозофске мисли. / 4 „С.-Н." Материја не одлучује судбином света. И ако се мисао тренутно поведе за н»ом г то ипак не значи да је дух побеђен. Крајем прошлога века материјалисти су напразно ликовали. Хришћанство јв и даље славило — и вечно +>е прослављати — »Духовев. У очим« целога културнога света то лразновање оличава. веру у крајњу победу духа над материјом. Отворено непријатељство између Вере и Науке у прошлом веку претставља најтежи симптом у дегенерацији тадашње Европе. Одговорност за тај злокобни сукоб између олтара и лабораторије, нарочито у последњим деценијама тога чудноватог века, пада највећим делом на науку. Ствар психолошки несхватљива, а логички необјашњива! И религија м наука почивају у суштини на истој умној подлози. И једна и друга значе веру: прва веру у апсолутно, друга веру у релативно. Психолог схвата потребу и једног и другог; моралист не види нмкакву логичку противречност Измођу једног и другог. И онда зашто би се човек колебао између апсолутног и релативног, између вере и науке? Филозоф одговара: зато што му прва нуди и сувише много, а друга и сувише мало. Формална вера, уместо да служи догми, оградила се њоме као неком тврђавом; формална наука, уместо да објашњава материју, претворила је физичке законе у етичке императиве. И тако су и једна и друга изгубиле утицај на људску душу. Прва је стално гледала у разуму непријатеља вере, а друга, заслепљена материјалним појавама, сасвим је била пренебрегла појаве психичкога и моралнога света. Укљештена између њих, филозофија је блудела, без оријентације и без мо^ни. Плодови материјалистичког учења Из материјализма, позитивизма и скептицизма деветнаестог века поникла је лажна идеја о истини и напретку. Наука је одређивала

Победа духа над материјом

истину нарочито према њеном спољашњем и материјалном обележју. Научници су замишљали да +>е је открити у толико брже у колико више буду нагомилавали стварних чињеница. И са тога стручног гледишта имали су право. Али је опасност била у томе што су се и филозофи и моралисти угледали на њих. То је стремљење нарочито преовладало у филозофском позитивизму Огиста Конта и Херберта Спенсера. Међутим у очима старих филозофа, истина је имала сасвим другу суштину. И они су знали да се без извесног сазнања о физичком свету не може објективно расуђивати о целокупној стварности, али су такође знали да је кључ тога сазнања у нама самим, у законима нашега мишљења и у духовној мо^и наше свести. Материјализам, позитивизам и скептицизам су створили једну генерацију сасушених душа. генерацију без идеала — без вере и светлости, без воље и полета, без »чојства и јунаштва«. Ето до каквих су »позитивних« резултата довели позитивисти прошлога века. »Ви ћете их ценити по њиховим плодовима«, рекао је Христос. Та реч божанског Учитеља вреди не само за лажне доктрине него и за лажне докторе. Свакоме су добро познати »њихови плодови«, потпуно дозрели тек у нашем веку. Марксов дијалектички материјализам или Фројдова психоанали-

ћаписао

Др М. Спалајновић

за, само су два примера оних антисоцијалних и агностичних учења која су годинама разорно деловала на друштвени и психички живот као и на научну и филозофску мисао у целом свету. Требало је пробудити у човеку већ одавно успаване праисконске нагоне идолопоклонства, да би култ материје поново оживео. Таквих доктора било је у свима временима. Они су увек били непомирљиви противници не само вере него и метафизике. Под изговором да имају филозофског и научног смисла само проблеми који се могу подвргнути експерименту, они тврде да метафизичка питања не постоје. Клод Бернар је међутим сматрао као вековним искуством утврђену чињеницу да »човек не може бити ни без метафизике ни без религије«. Ни материјалисти ни позитивисти не могу да униште метафизички проблем. Зато што је тај проблем изван нашег домашаја, не може се сматрати да он и не постоји. О апсолутном Шта треба разумети под »апсолутном истином« и под »апсолутним Бићем«?, Пре свега треба дати дефиницију апсолутнога. Треба испитати да ли у теорији сазнања има места томе изразу и

(Цртеж Ж. Настасијевић)

какав би му појам одговарао. У природи све је натприродно. Та претпоставка изгледа парадоксална зато што еу пролазност и променљивост иманентне природи и бићима у њој, а нешто што није вечно и непроменљиво не може бити натприродно или трансцендентно. У природи само о неприродном не може бити реч; супротно тврђење логички би претстављало противречан став. Под природом ми разумемо све што ;е или што може бити на домашају нашега искуства и нашега сазнања, а све што је ван тога домашаја припада натприроди — спада у област трансцендентности. Али, ако је карактер тога искуства и тога сазнања искључиво репативан, ако су нам ствари приступачне само својим изгледом а не и евојом суштином, онда не би било ни мало нерационално претпоставити да је нумен свих ствари у природи натприродног или трансценденталног порекла. Стога сматрамо као рационално становиште да не треба гледати на природу само као на скуп феномена који могу бити предмет нашег искуства, нити одрицањем натприроднога у природном одузимати могућност нашем сазнању да продре и у нумен ствари и тако добије апсолутну вредност. Оба та разлога наме^у нам — као логички нужну чињеницу — претпоставку да поред природе постоји и надприрода, поред пролазне и променљиве стварности још и једна вечна и непроменљива стварност. Однос између једне и друге мора бити исти као између феномена и нумена. Према томе, у теорији сазнања, о апсолутном се може говорити са толико исто права као и о релативном. Или се појава ствари поклапа са њиховом суштином — феномен са нуменом или не. Ако је њихова подударност потпуна, то јест ако нам наше сензације стварно откривају не само појаву него и суштину, онда се може говорити о апсолутној вредности и феномена и чулнога сазнања; али ако те потпуне подударности нема, то јест ако нам наша чула не откривају нимало или откривају само делимично суштину ствари, онда се може говорити само о релативности и феномена и нашег сазнања у опште. У оба случаја мора се сматрати као апсолутно све оно што је трансцендентно у природи, дакле иманентно натприроди. Оно што називамо феноменом, или оно што се, у вези са филозофским схватањем субјекта, де-

финише као објекат, једном рвчи, ствар као појава, у главномв је збир оних утисака којв поједкни предмети производе на наша чула. Пошто је број наших чула ограничен, а њихова способност неодређена и нестална, и наше чулно опажање мора бити непотпуно и несавршено, а према томе и наше претставе о феномеиима релативне. Кад би наша чула била савршенија или кад бисмо имали само једно чуло више, све наше претставе о свету би се измениле и свет би нам изгледао другојачи. Али ни у том случају наше сазнање не би било апсолутно, јер чула па ма колики био њихов број нису у стању да нам открију сву суштину ствари. Оно би постало само потпуније, то јест било би мање релативно, и ништа више. Узмимо на пример шкољку. Она има мањи број чула него човек, и према томе њено осе^ајно сазнање мора бити још много релативније и непотпуније него човечије. Чуло пипања је јединз веза између ње и спољашњега света. Затворена у својој љусци као сужањ у тамници, она не зна ни да човек постоји, а камо ли васиона и Бог... Али оставимо шкољку и узмимо какво друго би&е — на пример магарца који је у лествици живих створова много ближи човеку него шкољци. Магарац има исти број чула као и човек, и његове чулне функције не могу бити ниже од човечијих. Шта више, понеко његово чуло је савршеније од нашега. Он по мирису, са поуздзнош^у стручнога познаваоцд, распознаје њухом боцу којом се храни. Али његово сазнање, његова претставе о свету, једном речи — У^еИамсћаиилд једнога магдрца вероватно није на истој висини као просечно схватање о свету једнога ма и најпримитивнијег човека. Магарац само мисли на боцу, само за њом чезне, сзмо њу тражи; и зато стално гледа у земљу. Његов поглед се никад не диже небу. Најсировији природни материјализам је сва његова филозофија. И кад би се могло говорити о магаречем атеизму као и о људском, закључило би се да им је порекло заједничко... Који би се човек задовољио положајем магарца у васиони и његовим појмовима о њој? Мисао се никад не зауставља, она је увек у покрету. Она, без сумње, назире истину али, не могу^и никад да је прозре целу, он.а стално јури за њом. Ми не можемо увек тврдити јер знамо и сувише мало, нити увек одрицати јер знамо и сувише много. Моћ нашега сазнања је огромна