Српски народ
ж
и ривредни ж и в о т,
Ж
НАЦИОНАЛНО - ПРИБРЕДНИ ПРИНЦИП ПРОТИВ СВЕТСКЕ ПРИВРЕДЕ
Привредни развитак земаља за падне цивилизације од 150 година уназад обележеи је двема основним идејама; једно је иде,ја т.зв. слободне привреде а друго, иде.ја привредног национализма. Иако се у суштини обе идеје искључују, све до првог светског рата привреда није, услед тога, била изложена неким јачим поремећајима: ме15У обема идејама био је склопљен извесни прећутни споразум, на тај начин што је прва, идеја „слободне" привреде доминирала а друга је само претстављала малу коректуру прве. Тек за време првог светског рата, изазван нуждом, привредни национализам јача и отвара прву брешу у дотадањем иривредном систему. Све вештачке мере, носле рата, које су ишле за тим да се једном отворена бреша попуни и успостави ранија чврстина система, остале су безуспешне. После неколико надуванИх и кр.аткотрајних привредних полета којима су следила још дубља падања, долази до велике кризе 1930 која претставља судбоносну прекретницу. Од тада „слободна" привреда више не постоји. Велика и префињена тво.ревина „светске привреде" руши се пред налетом догађаја а на њеном месту све се јаче оцртавају контуре нових привредних груписања на националној основи, која су позната под именом „привреда великог простора". Та промена није само територијална, техничка или економска. Она има дубок идеолошки значај и инаогурише настајање једног новог, у битности супротног социјалнопривредног поретка. Историска неминовноет Овакав ток развитка није, а не може ни бити произвољан, како се спочетка мислило и отвореио говорил.о, било искрено као они теоретичари којима је либерализам претстављао идеал привредног уређења, било тенденциозно као они међународни капиталистички кругови који су од тога живели. Није то био израз шовенскб; ускогрудости која из себичних' мотива кочи „слободну" и „природну" међународну размену добара и капитала него је то била историскз неминовност за чије су наступање већ давно постојали услови, само што би се то наступање вероватно отегло још за који децениј да га није светски рат убрзао. Слободна „светска привреда" тј. таква међународна привредна заједница у којој су сваком члану њеном приступачна сва тржишта и сви привредни извори на територији те заједнице, на бази слободне утакмице а такву је творевину/ бар теориски претстављала бивша „светска привреда" — могла је више или мање несметано, постојати све дотле док је још постојало широко и слободно поље утакмице. Што се више сужавало то поље, тј. стара тржишта постајала засићена, а нових бивало све мање, док су с друге стране и нови извори сировина постајали све ограниченији. морало је долазити до све јачих трвења. А кад су и последње територије на свету биле у главном откривене и експлоатисане, ту је већ настао пресудни тренутак за даље несметано функционисање слободне „спетске привреде".
Упога националног фактора У таквом стадију развитка светска привредна заједница могла би и даље опстати само под два услова: или уз потпуно национално и политичко јединство или на бази равноправне сарадње. Пошто ни .један ни други услов није био испуњен, морало је доћи до распада. Иа свега се дакле види да је
при формулирању светске привреде већ од почетка национални фактор био од значаја али нисујош били постојали разлози да он иступи против принципа привредне слободе. Напротив, та слобода могла је само још да национално ојача дотадању водећу трговинску силу, Енглеску. Али није то био случај са другим земљама, за које је та слобода убрзо постала илузорна. Светска привреда заснива се на међународно.ј подели рада по принципу рентабилности. Да су се, у време њеног постанка, све државе налазиле под једнаким економским условима, онда би се можда још и могло говорити о слободи за све. Али код велике разлике у степену привредног развитка појединих земаља, ту слободу могле су користити само оне јаче ,док је за слабије та „слобода" претстављала само минус. Да су све земље остале потпуно доследне принципу слободне трговине, оне би стално остајале на почетном ниво-у рајзвитка, тј. аграрне земље не би се никад индустријализирале. Зато већ одмах с почетка видимо да индустриски слабије развијене земље прибегавају царинској Заштити за индустриске производе. Иако царинска заштита већ претставља ограничење слободне трговиие, светска привреда — како је већ напред речено — могла је још да се одржава, да није светски рат открио њене друге, пресудније недостатке а то је, у првом реду, потпуна зависност европских индустриских земаља од прекомор ских у погледу исхране и сировина. Доследно сгфовођена међународна подела рада рукорођена чисто економским мерилом а без националних или социјалних обзира, довела је била дотле да су европске индустриске земље пре бациле своју базу за исхрану и за сировине (жито за људску храну, сточна храна, иидустриске биљке и др.) на прекоморске земље и тиме доспеле у потпуну привредну зависност. С друге стране, извесне прекоморске земље, примамљиване зарадом, одавале су се потпуно једностраном гајењу извесних пољопривредмих култура занемарујући при том остало ,и губећи тако привредну равнотежу и самосталност („монокултуре"). Овакво стање дало би се још рззумети, к&ко је већ речено, под условом политичког јединства. Овако, први међународни политичкн заплет морао је пољуљати ту и сувише вештачку творевину. Смртни ударац Једанпут започети правац у привреди тешко се мења ,јер про мене изискују, сем осталих поремећаја, и финансиске жртве. Зато земље које су, поучене ратним искуством, биле пошле у правцу аутаркизирања, настављаду у том правцу и после рата. То реаграризирање индустриских и индустријализирање аграрних земаља значило је у ствари смрт ни ударац за „светску привреду". И појава репарација као и уопште испреплетени финансиски светскопривредни односи, који су довели до све јачег задуживања аграрних земаља водили су, природно, разбијању светске привреде, Залуд се надувавањем међународног кредитног апарата настојало да се спасе што се још може спасити, тиме се још само за кратко време продужио живот „светске привреде", док није дошло до познатог берзанског слома у Њујорку, 1929 године, као првог предзнака дубоке кризе, као и светско-трговинског рата наредних година па све до укидања златног стандарда, кОд водећих земаља, што је значило и
формални распад светске привреде. За неко време идеји „светске лривреде" судротставља се идеја аутаркије, чак и за мање при : вредне организме. То је међутим била само тренутна реакција на разорне последице „светске привреде". Убрзо се уверило да би аутаркија, сем тога што је до краја уопште немогућа, довела до опадања цивилизације, јер се под таквим условима не би могле користити тековине модерне технике. Развитак је ишао у правцу стварања тзв. „привреде великог простора' тј груписања у блокове, држава ко.је су и иначе привредно упућене једна на другу, било да оне припадају јединственом политичком подручју или не. Такву једну „привреду великог простора" претставља на пр. Британска заједница народа а ударен јој је темељ скла пањем Отавских Споразума. А још један такав простор почео се био пре извесног времена стварати у привредној сарадњи Немачке са Југоисточном Ввропом. Равноправна сарадња БиТан је услбв за стварање привреде великог простора, да њена територија располаже углавном свим изворима који су неопходни за савремени привредни развитак. У том погледу привреда великог простора прет ставља, у мањем обиму, бившу ,,светску привреду". Али је између једног и другог облика битна разлика у том што се код привреде великог простора, уместо ранијег капиталистичког принципа ренталибноСти поставља као врховни, принцип, равио правне сарадње. Не дакле више илузорна слобода размене, која је користила само јачем, него споразумевање према даним при ликама. Капиталистичка „светска • привреда" пропала .је јер је њен развитак ишао насупрот националним интересима, тиме што је пречила хармоничан, органски развитак појединих народних привреда; насупрот социјалним интересима тиме што је, услед зависности од конјунктура на светском тржишту, излагала по једине народне привреде стал ним кризама праћеним огромном беспослицом; најзад насупрот и чисто еконОмским интересима јер је услед капиталистичког неумереног искоришћавања терена код тзв. монокултура, било доведено у питање преимућство ексгензивне пољопривреде прекоморских земаља над интензив ном европском, услед чега је све више нестајало и разлике у рентабилности. У привреди великог простора, насупрот капиталистичком принципу искоришћавања поставља се принцип национално-привредног органског развитка. У њој поједине државе ко.је је сачињавају, ослобођене од стега аутоматизма раније „светске привреде", добиЈају могућност да, свесним дириговањем привреде уну тар својих граница, узму судбину привредног и националиог развитка у своје руке, без страха од неизвесности реперкусија светско-тржишних конјунктура. Ни наша земља нема шта да зажалм за пропагџћу „светске привреде", јер, откако .је уврште на у њу, наша основна радиност, пољопривреда, била ,је непрестано изложена ударцима светско-тржишних конјунктура које су ретко допуштале њену рентабилност, а то је морало имати кобног одјека на цео привредни развитак. Ми можемо само да поздравимо уређење које, руководећи се национално-привредним принципом, поставља цео со цијално-привредни развитак на стабилнију. органску базу. Светозар Спанаћевнћ
РШ01 ШН1Р1ЈЕ У [РБИЈИ
Привредна структура Србије развијала се и формирала под разноликим дејством не само при вредних већ и још више историских, политичких, саобраћајних и других фактора. Стога она, и поред свих природних услова, није могла да се развије до оне мере и сложености коју је достигла привреда у осталим европским земљама. Услед вековног ропства под Турцима и привредне заосталости која је отуда потекла, индустрија у Србији јавља се веома доцкан, иако је било доста нагомиланих трговачких капитала. Међутим, за њен развој нису постојали остали услови: широко тржигите, стручно радништво, пољопривредне транспортне могућности и извори сировина. Прва фабрика у Србији основана је тек 1850 гоДине. То је била фабрика пива у Београду. После тога оснивају се првенствено она индустриска предузећа која прерађују сировине пољопривредне производње домаћег порекла: парни млинови, текстилне фабрике, фабрике шећера итд. С обзиром на потребу великих инвестиција и слабо интересовање страног капитала, рударска индустрија такође слабо напредује. Први рудник гвожђа отворен је 1847 године. До 1881 године Србија је имала свега 22 индустриска предузећа. Али постепено, стручним школовањем омладине на страни, интересовањем страног каџитала, побољшањем саобраћајних веза, имдустрија у Србији све више напредује. У 1910 години Србија је имала већ 465 индустриских Предузећа са моторном снагом од 24.000 коњских снага, 16.000 радника, 82 милиона златних франака инвестираног капитала и 30 милиона златних франака обртног капитала. Вредност индустриске производње износила је око 74 милиона предратних динара. Пред први светски рат Србија је имала већ 544 приватна индустриска предузећа са капиталом од 134 милиона златних франака. Иако је Србија тада била аграрна земља малог сеоскбг поседа, индустрија је имала велики утицај на њену привреду, нарочито после царинског рата са АустроуГарском од 1905—6 године и завођења царина на многе индустриске производе, што још више доприноси развитку индустрије. После 1918 привредна политика руководила се условима и интересима новог ширег привредно-политичког подручја у Коме су услед саме привредне структуре појединих покрајина бивше Југославије, привредни интереси Србије морали, ако не бити занемарени, а оно потиснути у други ред. Индустрија се развијзла тамо где су већ раније постојали велики индустриски центри, индустриске традиције, разрађени и рентабилни извори сировина, стручно раднишгво, повољне саобраћајне везе са страНим тржиштима или са центрима страног капитала. Услед тога, после више од две деценије привредног развоја у југословенском политичко-прив-
редном подручју , индустрија у, Србији имала је свега 718 фабричких предузећа са 2.853 милиона динара инвестираног капитала, што претставља свега 16,87% фабрика целе Југославије и 23,29% целокупног капитала уложеног у индустрију у бив-. шој Југославији. Разуме се да је овакав развој индустрије у Србији имао деј-. ства и на све остале привредне гране. Индустрија је, истина, фаворизована, али је од тога највише користи имала индустрија у осталим покрајинама ван Србије, док је терет те насилне индустријализације сносила и пољопривреда, занатСтво и остале привредне гране у Србији, ма да се њена индуСтрија није развијала, бар не у тој мери да би помогле развој пољопривредне производње и упослила бар један део вишка сеоског становништва. Данас индустрија у Србији бори се са извесним тешкоћама које су, међутим, опште природе, условљене ратом, као што је оскудица у увозним сировинама, тешкоће преоријентације на домаће сировине, још недовољно повећана производња сировина домаћег порекла, тешкоће снабдевања инвестиционим објектима итд., али ипак индустрија у Србији данас све више добија једну сигурну чврсту платформу на којој ће моћи да се развија. Пре свега, не само надлежни фактори већ и привредни кругови у Србији увидели су да је претерана и насилна индустријализација по сваку цену, која се спроводила у бившој Југосларији, била штетна и да индустрија мора да се подиже и развија у органској сагласности и повезаности са осталим привредним гранама — што се тиче Србије у повезаности са пољопривредом и рударством. Данас се у Србији већ две године спроводи планска пољопривредна производња која има за циљ не само да обе$беди исхрану српског становништва, већ и да створи базу за развој једне домаће индустрије која прерађује биљне и анималне сировине домаћег порекла. У том циљу. она плански унапређује сточарство, воћарство, производњу индустриског биља итд. Дакле, свих оних грана које ће давати најважнији део сировина за индустриску прераду. Што се тиче производње. осталих основних сировина, у првом реду рударства, ту је потребан још велики рад и знатне инвестиције да се искористе постојећа привредна богатства, којз ће претставл?зти не сзмо значајан допринос индустриском развоју земље, већ и активну позицију у њеном трговинском билансу. На оваквим привредним основама постоје могућности и за нормалан и здрав развој једне индустрије, која — базирајући се на домаћим изворима сирови-. на, обиљу радне снаге и трајно повољним условима за пласман у индустриски развијеним земљама — може да доживи неслућени замах и развој. Г А. С. Н.