Српски народ

Српски народ, 24 ]ула 1943

НА ВРХУНЦИМА ЕВРОПСНОГ ДУХА

Пре двадесет година, усред немира између два рата цео културни свет прослављао је 300-годишњицу рођења једног од највеких француских мислиоца, једног од најизразитијих претставника европског духовнога хероизма, Блеза Паскала. Данас усред овог риновскога ратног сукоба сви мисаони Европљани са трагичним осећањем за судбину Европе, за њено бити или не бити пред навалом варвара са Истока и Запада иду на овај хаџилук на једном од врхова евр.опског духа. Данас када су угрожени основи европске културе и њена мисија у свету, сви Европљани без разлике на народност осекају као општу заједничку својину све културне тековине сваке поједине нације. И зато са истим болом и револтом осуђују уништавање драгоцених уметничких дела у Немачкој или било којој другој европској земљи од стране англосаксонских варвара. Зато се данас Европа осећа духовно обједињена за одбрану својих духовних и културних вредности у страху да механизовано варварство са Запада и дивљаштво из степа не претвори Европу у пустош, у којој се неће више рађати духови као што су били један Паскал, један Гете, један Данте или један Његош. Са још већом осетљивошку и преданошку сећамо се генија Блеза Паскала у овим трагичним данима, када непријате,г> Европе уништава ремек-дела европске готике, јер и његова мисао иоси у себи сву одуховљеност средњега века, јер и она као торањ и стрела средњевековне катедрале хрли пут неба, хо^е да уздигне што више победу духа над материјом. У делу Блеза Паскала налазимо све оно што чини срж и недостижну величину Европе. Он се није само попео на највиши степен одуховљености, већ је својим генијалним умом задобио многе научне тековине, унапредио науку, ту другу величину Европе. Као дечко, у 12-оЈ години сам открива принципе на којима се заснива Еуклидова геометрија; у 16-о] години пише Расправу о купама, коју Лајбниц одушевљено хвали, а у 18-ој години проналази армитметичку машину. У математици поред мањих проналазака даје идеју за интегрални и диференцијални рачун. Али то све њега не задовољава, јер је жељан апсолутног сазнања и зато његов живот јесте једна крвава драма борбе између науке и вере, доч није најзад сазнао Бога као једину безграничну и вечну истину. И тада Паскал уништава у себи тело, плот да би свој дух ослободио чула и упутио га недостижним висинама. Он је један од оних ретких Европљана, који су успели да потпуно уђу у царство духа, пошто су уништили тело и чула и у ватри бола и патње прочистили свој дух. »Од 18-е године није провео ни један дан без бола«, бележи његова сестра, она старија која је тражила да буде сахрањена код његових ноГУ- Свирепи болови неиздржљиво су и дању и ноћу парали његов Мозак, болесна утроба сагоревалв ја у ватри, али он је откривао

степене људскога савршенства, постављају-Ци за увек законе духа: »Сва тела, бележи Паскал, небески свод, звезде, земља и све њене краљевине не вреде ни најмањи дух, јер он све зна, и себе; а тела ништа!.. Сва тела заједно, и сви духови заједно, и сви њихови производи не вреде ни најмањи део милосрђа: ово припада једном бесконачном вишем реду...« У билансу европске културе којим је Европа задужила човечанство Мисли Блеза Паскала јесу једна од највећих и најдрагоценијих тековина. Јер оне нису обична књига; она није писана као што се пишу друге књиге. Оне су, истина, епохалне за француску литературу, за утврђивање француског стила, али оне су у ствари изван књижевности. Ову књигу није писао писац, књижевник; њу је писао ради спаса свију људи само човек. У ствари он није ни писао своје Мисли. Он је само живео један пламени живот и спремао се да пише Апологију хришканства. Његове Мисли јесу фрагменти те Апологије, нађене записане грозничавим рукописом на парчетима хартије разног формата и већ употребљаваним. То су као материјални трагови околности у којима је Паскал мислио. Као црв превија се у боловима. Па ипак је забринут за судбину свију људи. Мисли на све људе. Хтео би да их спасе, јер зна сада у чему је спас: Бог. И зато мисли само на то како све људе да приведе Богу. Размишља без престанка о човеку да би нашао путеве до његовога срца у коме хоће да упали божанску ватру. Пати неиздржљиве физичке болове, који га спречавају да напише дело. Али у затишју између два бола он ужурбано бележи какву дубоку и величанствену мисао. Неке су остале тако недовршене. Али готово свака осветљена је једним болом. И то се осе^а и данас после триста и неколико година. И осећаће се увек. Зато су мисли Блеза Паскала бесмртне. Јер, одиста, ко је још писао као Паскал? Кадгод је узимао у своје грозничаве и бледе руке лако гушчије перо, он је падао на колена и дуго клечао на каменом поду. И сузе су често квасиле комадиће хартије. А увек жарко и свим срцем и душом молио се безграничном и недељивом бићу да спасе човечанство. Јер је Паскал имао једном језовиту и страшну визију уклете судбине људског рода: бескрајни дуги редови људи. И као да су сви у ланцима. И као да су сви осуђени на смрт. И сваког дана дављени су једни на очи свију осталих. И сви безнадежно чекају да данас или сутра дође и на њих ред. Паскал је био ужаснут овом чемерном визијом. Од тада Паскал није више имао мира. Поистоветио се са целим људским родом. Чинило му се као да су се у његову душу слиле патње свију људи од постанка света који су умирали у вечном мраку. Њихов лелек, пун жалбе и језе одјекнуо је његовом пламеном и племенитом душом. И он је до смрти носио у себи један огроман бол, простран и дубок, као и трагизам несрећног човечанства.

И зато очиш^ен од временских трошних наноса, мо+нни Паскалов дух снажно је замахнуо ка апсолутном, тражећи одговор за тајну смрти ради спаса свију људи. И глув и слеп за земаљске форме, боје и гласове, он сада чује и види ствари које плотски људи не чују и не виде. Он има сада нека друга чула, јер, ето, осећа: »вечно ћутање бескрајник простора«. И у време када је Галилеј први пут уперио свој телескоп пут неба, а Свамердам своје увеличавајуће стакло спустио ка земљи, Паскал без икаквих оруђа открива светове бесконачно великог и бесконачно малог. Својим подуховљеним очима погледао је изнад себе и у једној ненадмаш-

ни кут природе. И као у затвору да је, осуђен да буде вечито на белом хлебу и у вечном мраку. Јер, на трагично питање »шта је човек у бесконачности«, он нема другог одговора до ових трагично величанствених Паркалових речи: »Не знам откуда сам на свету, шта је овај свет и шта ја сам. Живим у страховитом незнању свију ствари. Нб знам шта је моје тело, шта су моја чула, шта је моја душа. Па ни онај део мене који мисли оно што кажем, размишља о свему и о самс>м себи и он не познаје себе као ни све остало. Видим страхотне просторе који су ме опколили. Везан

ној визији видео је све величанство и сву бесконачност природе. Упоредио је нашу земљу са другим небеским телима, и она му се показала као мајушна тачка у поређењу са кругом, који она сама описује. А сам тај круг незнатан је потез према путевима које друге планете описују. И цео овај видљиви свет само је један атом у поређењу са неизмернош&у васионе: »Бескрајна је то сфера, чије је средиште свуда, а обим нигде«. То је понор васионски бесконачног. Кад је затим Паскал погледао око себе, открио је опет други понор. Ето, каже Паскал, око нас обле^у неке ситне мушице. Готово невидљиве. И људи мисле да су ту близу крајње границе малог. Али и у најмањем органу те мушице налазе се много ситних зрнаца, а у њима друга зрнца још ситнија. И делећи тако маштом дође се до последњег делића, који човек може да замисли. Али се Паскал не зауставља: »Показа&у му (човеку) ту унутра један нов понор«. И смело тврди да у том сићушном, замишљеном атому има читав бескрај других светова, са звездама, планетама које су у истом односу као и оне у васиони. Модерна наука тек данас са својим хемиско-физичким теоријама о саставу материје и са својим Брауновим кретањем потврђује ову ненадмашну визију генијалности Блеза Паскала. И кад човек види ове амбисе, које Паскал открива свуда око човека, он тада први пут осети колико је мајушан и безначајан. Како је бедан његов положај »средине између ничега и свега«! Као да је од некуд залутао у овај забаче«

Блез Паскал, гравира од Еделинка Архив С. И.

сам за један кут овог огромног пространства, а не знам зашто сам баш овде постављен, а не на коме другом месту. И не знам зашто ово мало одређеног времена имам да проживим баш сада а не у коме другом магновењу целе вечности, која ми је претходила и која ми слеДУЈе. Видим само бесконачности са свију страна. Као атома оне ме потискују и ја сам као сен која траје несповратно само један трен. Једино што знам, то је да ћу скоро умрети, али најмање пак познајвм ту смрт, коју не могу избећи«. И тада човек осети све бездани које зјапе око њега и бију језовитом стравом дубина. И цвилећи повија се као лака тршчана стабљика под ударима буре. Али Паскал показао му је и његову величину: »човек је само трска, најслабија у природи, али трска коЈ1 мисли«. Ништа није лакше него убити човека: кап воде је неки пут довољна. Али човек је виши од оног што га убија, јер зна да умире. И има једно преимућство над целом природом: она не зна ништа. Али човек заборавља то своје једино достојанство, које се састоји у мисли. И бежи к себи, да ту нађе заборав од свега. А не зна да »треба мрзети своје ја«. Јер ту у души човека савиле су своја гњезда: самољубље, охолост, таштина, пожуда. Човека тиште многе фаталности, смрт, беда, незнање и он би хтео да их се ослободи. Али у својој немоћи ништа боље није смислио него просто да не мисли на њих. И целог свог живота,

сваког дана од јутра до мрака он чини неуморно најразноврсније и најнемогућније ствари, само да би одагнао мисао о најстрашнијој ствари, али једино достојне човека. Зато човек никад није на миру. Увек трчи за нечим, ужурбан је, јури на све стране. И најсрећнији је кад не може да мисли на њу, на — смрт. Шта све човек у својој досетљивости није измислио само да му што пре прође време. Ратови, предузећа, интриге, научна истраживања, звања, проналасци, интриге, разговори, игре, лов немају другог порекла. »Отуда долази да људи толико воле лупу и комешање; отуда је затвор тако велико мучење: отуда је задовољство самоће непојмљива ствар«. »И тако протиче цео живот«. А заборавља малоумни човек да је без ми« сли као камен или као марва. Човек једино тежи сре^и, али због своје несталне природе није у стању да је постигне. »Сви људи желе да буду среЂни, бележи Паскал; ово је без изузетка, Ма каква сретства употребљавач ли, сви они теже овом циљу. Једни због тога ратују, а други седе мирни. То је побуда свију радњи, свију људи, чак и оних који се бесе«. Међутим, сви се жале, и стари и млади, и богати и сиромаси, и научењаци и незналице, да су несрећни. А то је зато што човек заборавља на своја високо порекло и на своје достојанство. И хо&е си&ушним, релативним стварима да засити урођену тежњу за апсолутним. Досада, неспокојство само је казна човеку за његово сопствено потцењивање. Јер, све наше беде јесу беде прогнаног краља. Изгубивши апсолутно добро и место да га неуморно понова задобија, човек се заварава којекаквим недостојним стварима. И Паскал са горчином ређа сза предмете, којима се човек залагује: »звезде, небо, земља, елементи, биље, купус, лукац, животиње, инсекти, телад, змије, грозница, куга, рат, глад, пороци, браколомство, родоскрвљење«. И Паскал се пита с правом: »какво је дакле чудовнште човек!« Ко би само могао да размрси ову збрку што претставља човек? Али Паскал не зауставља се у рушењу свију идола, којима се људи кл&њају. И продужује својом неумитном анализом да претвара у прах све ослонце, на којима човек би хтео да се задржи, и открива суштину свију ствари: бесмислица, неправда, лаж. Човек би хтео да потражи ослонац код других људи, као да и они нису немо&ни као и он. Не треба се лакомислено заваравати другим људима: »они нас не *е помо^и: умреЂемо сами«. Пријатељство: »кад би људи знапи шта једни говоре о другима не би било четири пријатеља на свету«. — Љубав: шта волимо кад волимо једну личност? Њене физичке или њене духовне особине. Али да ли је то она? Уосталом, и она сама не зна ко је она? Затим Паскал указује људима опет једну амбисну тајну: случај: »Клеопатрин нос да је био краћи, изглед света био би измењен«. — Правда. Нема једне лр«. вде за сва времена и за све људе. Она је само обичај, коЈи са мења према месту: »истин« ( 0-