Српски народ

СРПСКОЈ

ЊИВИ

У блеску коса и хуку вршалица златна се река, ето, прелива долинама, падинама, и како сноп за снопом пада, расте и надима се тежакова нада. .Жетва је почела. Кад човек запне, Бог благослови, шта је злато по челичним косама према златним откосима, према златним стоговима? Склад људског рада и поземЈ>е, најлепша је могућа ризница. Радио је наш човек ове године као никада, понела се наша земља ове год^не како треба, па у кошевима и амбарима најлепше космичко милосрђе које се уопште може излити. Златна је река потекла, златно је зрно осветлало образ и српски тежак дахнуо је душом: учинио је своје, очувао је своје, изнео је своје и хлеб насушни, вас у бојама сунца, засијаће на трпези намученог, али неклонулОг народа. Јер добра сетва, добра жетва, најлепши су примери и добре родољубиве савести. Аграрна савест, тежачка готовост, тежачко схватање дужности, уродило је заслужним плодом. Запели су деца, запеле жене, запели људи, запели алатке, запбла стока, па је и Божји запео. .> Тежак је учинио своје. Али, поред њега чинили су своје и радник и чиновник. Нема градске баште у којима се не повијају орни кукурузи, прегршти класја, редови сунцокрета, нема градске баште у којој такође није укорачио аграрни дах, права правцата борба за насушни хлеб. Град се угледао на село и земљораднички талас запљуснуо је целу земљу. Србин се претворио у тежака, тежачки је поднео тежачку муку, али је зато сада и по среди тежачких радости: црно под ноктима заблистаће златом на трпези. Борба за хлеб ујединила је све честито и све радено и када се поглед баци на понеле њиве и градине, сеоско класје и варошко класје њишу се истом снагом — вером да је битка за хлеб доби-

И радник и чиновник учинили су своје. У блеску коса и хуку вршалица огледа се општа воља да српска будућнодт мора бити боља, да рад уједињује, нерад разједињује, да се тек после полеглих мишица, повијених леђа усправним челом поносно иде. Жетва је почела.

Ослушни шум рођеног класја, ти, који ослушкујеш звек туђег злата! Ослушни жамор рођених жетеоца, ти, који ослушкујеш туђинске сплеткаше, туђинске великаше! Ослушни рођене њиве, рођене баште, ти, који ослушкујеш туђинске ратне салоне! Ослушни земљу своју, тежаке своје, и они Ке ти ре-Ки: Жуљевита је истина, исТина над истинама. Жуљевита је слобода, слобода над слободама. Жуљевита је правда, правда над правдама. Вас у зноју, вас погрбљен, вс!с задихан, српски тежак, радник и чиновник, од снопа до снопа слуша глас земље своје, слућЈа глас бриге своје, јер на тај начин слуша глас прошлости "своје, ипуњава дужност будућности своје, човек је, учНнио је своје, и ето, и на селу и у граду, његови плодови се роје. Златна река, шумећ долинама, шумећ падинама, потекла је из чисте религије рада, једине мОг гу^е у данима страшним као косидба. И њен Бог благословио је српску њиву...

(Цртеж: Н. Бешевић)