Српски народ

СРЛСИИ ДОБРОВОЉАЦ

Пети добровољачки батаљон у народу

Од свога постанка Пети српски добровољачки батаљон, који је састављен од старих, прекаљених и храбрих четничких бораца и пожртвоване националне омладине, оспособљен је за све задатке, које намеће садањи тешки положај српскога народа. Сељачка бистрина, оданост груди, младалачки идеализам и родољубље дају му снаге у борби за Србију било да се она води •-ружјем, речју или племенитик делом. Добровољци су до сада много пута доказали да се умију бо« рити оружјем против свих коцкара српском судбином и да се последње српске вредности и светиње морају бранити по сваку цену. А с друге стране они су потпуно свесни да није довољно отклањати зло и несрећу кад већ наиђе, него је неопход но да се употребе сретства предохране, да до зла и несреће не дође, да се иЗбегне или завремена ублажи. Стога су добровољци, поред одржања мира и реда у Србији, узели на себе културно-соци јелне задатке у циљу да се српски народ духовно, морално социјално препороди како би Садање тешко стање пребродио и за будуће се оспособио. Пети српски добровољачки ба таљон преко свих својих једи ница приближио се и стопио мишљу и делом са народом сВога краја и места, за које је пО дужности везан. Тај рад са народом огледа се у неколико праваца. На првом месту долази национално-просветни рад коме је циљ да се народ ослободи свих политичких заблуда и предрасуда и штетних туђинских утицаја у свим областима живота, а да потражи решења свога става и пута из властите духовне и историске дубине. То се постиже путем предавања и културно-забавних приредаба на којима добровољци сами изводе програм спремајући га поред својих ре^ довних дужности. На тај начин се успоставља додир и повереше између народа и његових верних бораца. Други правац рада јест соци'јално-хумани. Највећи део прихода и прилога употребљава се као помоћ сиромашним и изнемоглим рударским радницима, добрим и сиромашним ђацима и избегличкој нејачи. Последших дана добровољци овог батаљона показали су нарочиту активност у погледу помоћи сељацима који су без довољно радне снаге при обради земље, а нарочито овогодишње жетве и вршидбе. Кад су се прве радне групе организовале сељаци су застали збуњени и у неверици видећи како њихови заштитници замењују пушку косом. Много су се чудили њиховом бесплатном раду у овом времену, јер су још из ранијег времена научили да им се свака услуга масно наплати. Милина је било посматрати снажна и препланула тела српских добровољаца како се без одмора повијају за кретањем косе, и како са лакоћом сакупљају у снопље плодове Божије милости и људског зноја, превозе

их и вршу. Јер за који дан већ изгладнела детиња уста биће пуна хлеба који им даје живота и радости, а родитељима њиховим ускраћује најљућу бригу. Стари и седи домаћин чича Радивоје, код кога су добровољци радили, са болним уздахом благосиља своје неуморне помагаче, а затим их у шали кори: „Е, децо, што се не одморите, што се толико журите као да је под морање?" Сакупљач Никола му одговори: „Знаш чича Радивоје, много је шта уништено и пропуштено да се уради, па и данас се још уништава. Зато ти ми журимо да се срушено поправи, а пропуштено накнади, па смо такви и у овом послу. „Ма, оно,

кад вас видим да са молитвом Богу почињете и свршавате свакк свој посао; кад вас видим да чувате наше старинске обичаје којих се многи данас стиде; кад вас видим да овако својски радите на овој муком освећеноЈ српскоЈ земљи, која је крвљу и знојем најбољих Срба кроз векове натапана. Знам ја добро да вама морамо бити захвални не само на овако усрдној помоћи, него још више што је ова њива и данас моја, што је оваЈ дом још мој, јер да вас није било место њих имали бисмо пустош и згаришта. А Богу хвала, сада са тих њива убиремо ово златно класје као дар Божији, као неки знак у најтежем времену

каплар Миладин поче да казује: ,Чусте ли ви другови чича Ративоја. За све сам време на ^тражарском месту час погледао на звездано небо, час преда се на земљу, размишљајући о свему и Свачему, о родитељима у даљини, о родном крају, о прохујалом животу, али ми се највише задржало на памети питање: ко је коме више користио да ли ми својим радом и пажњом чича Радивоју или он нама својим мудрим речима и саветима. Знао сам и знам зашто сам добровољац, али ми чича Радивоје својом сељачком бистрином још боље објасни. Кроз његобе речи добио сам потврду да наша добровољачка мисао и дело има

* - »4 »ј Добровољци помажу

у пољским ргдовима порадицу јс .-нсг зарсбљенкка (Снимак: Васпитни отсек С.Д.К.)

јест тако, али вам и одмора треба" — Никола додаде: „Јест, али у нашем народу и данас има много људи који се од нерада и Обести одмарају". Чича се Радивоје благо осмехну па настави казивати: „Децо моја, ви ме стално потсећате на моје синове. Имао сам их двојицу. Старији син Божо погибе у овом рату. Жалим га много као и сваког Србина, што туђом кривицом и лудошћу изгуби живот. Био сам и ја ратник, прешао сам Албанију, па преко Солуиа дошао дому своме, осетио сам горчину и страхоте рата, био много пута надомаку смрти, па никад не зажалих за собом, знајући зашто се залажем. А сад ме душа боли за покој'ним Божом што изгуби живот у лудом времену кад се све изопачило и пореметило као да се нека страшна сила с нама подругује. Други ми син у заробљеништву већ две године. Пише да му је добро, ради на имању, само много тугује за Србијом и родним селом. У сваком писму запиткује поред здравља укућана и комшија и за н>иве и за стоку па чак је и поименице спомиње а не иаоставља ни друге ствари. Све га интересује, све му је важно о чем ми овде и не мислимо. Вели да тек у туђини, кад је далеко од свог родног, човек заволи правом љубављу свој дом, завичај, народ и све у њему од људи до травке и камења. И право вели; и ја сам на Крфу то осетио и тек тамо заволио нашу Србију. Кад вас видим као да своје синове видим. Још сте ми дражи

да нас Његова милост ниЈ"е напустила. Чини ми се децо да сте ви и ово зрно у снопу једнако весници спасења овом добром, а несрећном народу, јер сте једнако спремни да сатрунете у земљи за многострук плод, да будете трвени и млевени од глади или крволочности људске и страхоте времена, а да ни на кога не замрзите. Као да вас је сам Бог послао да нас утешите и охрабрите, јер, велим вам, ниЈ 'е толика вајда од користи вашег труда колико од доброчинства и поуке српском народу како да његова заједничка њива буде сачувана и донесе много рода". Сунце се већ спуодтало своме заласку кад нас чича Радивоје позва под храст да се мало заложимо што се нашло при руци. Сваки је осећао умор у телу, али нам се душом разлевала нека радост. Видећи да смо ради више њега да слушамо, него да му казујемо чича Радивоје нам при испраћају рече: „Од старих сам својих чуо, а и за ово свога века научио да, кад се са широког пута неопрезношћу или лакомисленошћу у провалију падне, онда се на прави пут може опет изаћи уском стазом узбрдо са великим трудом и напором. У вама сам видео баш оне који су први пошли да своме народу прокрче те уске и трновите стазе да би у будућности имао ко да иде широким царским путем. Иека вам је ваше дело Богом благословено". Већ се спустила с неба ноћна тишина кад смо се опростили и растали са чича РааивоЈ "ем. Сутрадан, путем на нови посао

своје изворе у народноЈ' души и народном вапају за спасењем. Он нам је показао да су добро-

вољци и народ Једно исто, да добровољци и народ једно мисле и једном теже. Чича Радивоје нешколовани, али племенити и мудри сељак, посматра свој народ, не само у овом часу залуталости и опште пометености, већ га прати на његовом историском путу с љубављу и вером која нас је одржала. Зар има веће блискости и јединства него што смо ми и многи као што је чича Радивоје". И одиста разговор са чича Радивојем имао је више утицаја на младе добровољце него ли дебеле књиге од којих се многе за људску пометњу и несрећу пишу. П. Б.

7>о1 ђу&а С „Дошао сам на владу да спасавам народ, да се међусобно не истреби; да завла?а ред и мир, рад и братство; да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком. Само слога Срби-. на спасава". (Генерал Милан Недић, Декларгција Владе народног спаса).

За тебе Србијо мати — У спомеи мучки побијеним добровољцима код Трстеника Падоше крикови зрели у цвегу своме пуном Онда кад јадном роду хтедоше више дати, Јер исполинском снагом блисташе духовном круном Велика лозинка наша: »ЗА ТЕЗЕ СРБИЈО МАТИ!« О, жртве! Другови моји, зар да у јеку борбе Најбоље изгубимо у ветру црзеног беса, Зар вас, сигурни гарант Свесрпске Нове Творбе, Да туђа олујина о шпиље удара и стреса! Голема туго наша! Обзорје нозих дана, Воштанице и кандила нека за/век утрну, Ми нећемо кукавице ни пица уплакана, Ни беднике духа, који се плаштом стида огрну. ЧуЈте, другови моји! Ви нисте узалуд пали, Остаје вечити симбол да збори Епопеју, Како сте младе животе Мајци Србији дали, Указујуђи на једну Реда и Мира Идеју. А пашЂе стоглави Киклоп у спрези Легиона! У свом рођеном греху нека се сотона купа Иде време кад &е бити смрт јеврејског демона Од Војске Нове Смено која победи ступа. Што сестре и мајке наше последњу сузу крију, Што црне шамије ледне тако туробно њишу! То за пале добровољце заветна звона бију, Јер крвљу новом Нову Српску ИсториЈу пишу. Падоше кринови зрели у цвету своме пуном Онда кад Јадном Роду хтедоше више дати, Јер исполинском снагом блисташе духовном круном Велика Лозинка наша: »ЗА ТЕБЕ СРБИЈО МАТИ!« ЖИВОРАД Д. ИЛИЋ, добровољац