Српски народ

Српски иарод, 4 септембра 1943

Г ДР М. СПАЛАЈКОВИЋ

Од пресудног значаја за обнављање Јсултуре у ослобођеној Србији почетком двадесетог века била су два великана, од којих један обележава потпун идејни препород — ренесанс — српске књмге, у којој дотадашња средњевековна источњачка догматичност коначно уступа место модерној западњачкој класичности, а други претвара народни језик у књижевни и тиме удара вечни темељ правој српској књижевности. То су били Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. По њиховом културном значају као и њиховим личним особинама, разлика између њих двојице од прилике је иста као између педагога и реформатора, талента и генИЈа, Платона и Аристотела. Очевидно, овде је реч о Доситеју и Вуку са националног а о Платону и Аристотелу са општечовечанског гледишта. Мисаона узрочна веза између њих четворице је невидљива али је несумњива. Заједнички духовни отац све четворице био је Сократ. Платон је био Сократов ученик, Аристотел — Платонов, Доситеј Платонов и Аристотелов, а Вук — Доситејев. Погрешно би било поредити Доситеја с Епикуром, као што су то радили — у најбољој намери — понеки историчари наше књижевности. По духовном сродству Доситеј је најближи Платону. Само је његов идеализам чисто практичан, а нимало доктринаран. Платонова наука о Идејама издиже се тако високо да губи везу са стварнош^у. То је Платону, са правом, замерао Аристотел, тај строги реалист, на хога нас толико потсећа — и по својим научним тежњама и по својим радним мегодама — наш самоуки Вук, и ако је био без класичног .образовања. Платонова депа спадају у високу књижевност где се фипозофија утелотворује — и помрачује 1 миту и метафори. Аристотел, уместо да абога&ује књижевност утаначеним лирским х драмским терминима, утврђује научну и филозофску терминологију која и дан даљи вреди. Он је, без сумње, најве^и на/чни и филозофски геније древности. Њега су с правом назвали оцем природних наука, али он толико исто — ако не и »аного више — заслужује и назив оца логике и метафизике. Вук, као и Аристотел, сав је реалист, и то у модерном смислу речи. Доситеј је на пола пута између идеализма и реализма, он је у средини између Платона и Аристотела, он је модерни рационалист са класичним образовањем. И по свом карактеру и по својим моралним и политичким схватањима, Доситеј је понајвише сродан с Платоном. По својој природној скромности, он је од малена навикнут да о себи мисли »ниско и смирено«, а живот и искуство су га научили да према другима буде благ и човекољубив. Он је много путовао и искусио. За ведрину своје филозофије, која скоро потсе^а на епикурејски оптимизам, он је више обвезан стварним радостима плодног живота него апстрактним појмовима неплодног умовања. Човек има душу, али има и тело. Људе треба непрестано просве^ивати. Као некад Платон у Атини, та<о и Доситеј (1753) оснива у Цариграду ♦Антонијадску Академију«, и у њој сам предаје филозофију, теологију, математи1у и физику. Он не истражује нове науч*е законе, не решава метафизичке про5леме, он се задовољава утврђеним иде1вма тадашњег рационализма, које ^е доцчије преносити у Србију и примењивати на живот српског народа. Он је по приаоди даровит педагог и сам за себе каке: »Словесни будући, имам богодану и ириродну власт другима мисли моје при»бшчавати, и што сам добро и паметно »д други чуо и научио другоме казива««. Сократ је његов идеал. »Морализиракв и резонирање« је његов позив. Науга му служи само као средство у служби етике, да би могао »познати какви су љуји , из којих узрока бивају таки или дру-

гојачи; какви би ваљали да су и през која средствија могли би таки постати«. Доситеј је свестан своје мисије међу људима и најве^а му је жеља да посвети свој живот својој »предрагој нацији«, дајући јој »савете здравога разума«, јер: »Чудна је ствар, Серафиме мој, свободно мислити и сврх сваке вешчи расуждавати и говорити!« Нарочито је карактеристична потпуна сагласност између Доситеја и Нлатона у области политичке мисли. У очима и једног и другог, политички идеал би био остварен, кад би државама управљали филозофи. Доситеј је доживео да види остварен Платонов сан у Русији, Пруској, Аустрији, Шведској. Истина, у тим земљама просве^еног апсолутизма, филозофи нису постали владаоци него су владаоци постали филозофи. И све до француске револуције, кад је псевдокласични рационализам — или боље ре^и, филозофски романтизам осамнаестог века — прогла-

Вук Караџић (Архив: С. Н.) сио републикански облик владавине као најсавршенији, просвећени европски монарси одржавали су најприсније интелектуалне вез са филозофима. У слављењу тих аутократа љубитеља филозофије, Доситеј није изостајао иза Волтера. »Један просвештен владар милионе људи просвештава, прославља и на пут добродетељи и благополучија поставља«. Слобода је главни извор опасности за демократски облик владавине; она омогућава корупцију и претвара демократију у демагогију. »Где је највећа свобода, ту је најгоре смушченије, јер је свобода без мудрих закона и правленија дивја и зверска. Варвари варваре и неучени неучене никад нису у добар поредак довели и поставили; оће се просвештен владатељ и силни закони«. * Вук је много дуговао Доситеју, али га није марио. Исти је однос био између Аристотела и Платона, и може се рећи, из истих психолошких разлога. Аристотел је жучно критиковао свога учитеља Платона, као Вук Доситеја, и време је показало да су оба критичара имали право. Агтси5 Р1а(о, зес) тад15 агтса уеп (а$. Дакле, пријатељство је раскинуто због сукоба у схватању истине. Аристотел је имао здраво гледиште. Док је Платон увек жртвовао општим појмовима и апстрактним дефиницијама стварне чињенице, Аристотел је упорно проповедао да се треба вратити стварности, и претпостављао је конкретно универзалном, човека од костију и меса човеку онаквом какав је замишљен у Платоновој Републици. Нешто слично се десило и између Вука и Доситеја. Они су се слагали као рогови у врећи. Доситеј —

инокосни калуђер, вечна луталица, коме је најслађе уживање прибирати ве^ потпуно зреле плодове са туђих обрађених и богатих њива; Вук — дете из сељачке задруге, тип српског дома.ћина, који с нежном љубоморношћу окопава тек изникли кукуруз на својој запарложеној и скромној њивици. Доситејева велика амбиција је научити Србе »словесној, разумној и свободној љубави ко истини«, а сва истина је у западњачком рационализму, ради које треба водити борбу против »старих, плеснивих и зарђатих обичаја«. У народџим обичајима Доситеј види доказ наше заосталости, и устаје против њих. Доситеј је модернист и космополит, док је Вук расни човек, сав Србин, са свима специфичним обележјима свога народа. За Доситеја има вредности, као и за Платона, само оно што је партикуларно, стварно, јер је оно прво само фикција, док је ово друго живот, човек, народ. Можда, без универзалног нема науке уопште, али без конкретног не може се замислити икаква наука о животу. Вук је имао јасну и тачну интуицију. Он је нагонски осећао да је живот врело филозофије, а не филозофија врело живота. Већ у народној поезији запазио је он неисцрпни извор мудрости, етике и естетике. Дубоко љубећи и високо ценећи свој народ, он је скупљао народне умотворине с уверењем да то народно благо најбоље изражава народну душу. Вук је веровао у општу вредност српске културе, у њену прошлост и будућноСт. У тој вери су га потпуно учврстили странци. Доситеј, поред свега свог лутања по свету, није имао среће да сретне такве странце. Истина, ДоситеЈ је путовао по Европи у другој половини осамнаестог века и сазнао за Русоа, Волтера и Дидроа, а Вук у првој половини деветнаестог века и упознао се са Хердером, Гетеом и Гримом. Чудновата је заблуда која проистиче из погрешног тумачења идејних покрета и њиховог уобличавања у речима. Оно што се за време ДоситеЈ'а звало рационализмом у суштини је претстављало прави романтизам, па чак и неку врсту мистичног авантуризма, док је доба Вукових напора означавало реализам у пуном јеку и пуној супротности са романтичним сањариЈ*ама Жан-Жака Русоа. У идејним струЈ 'ама Србије деветнаестог века разум је потпуно победио тек са појавом Вука. И нама је данас потпуно разумљива срџба Вукова на Доситеја кој'и је, својим некритичним рационализмом, показао »да је сасвим различно, знати о послу лијепо говорити и знати га добро и паметно радити«. То мишљење Вуково потврђује и Његош, у свом писму кнезу Милошу (1837), кад каже: »Ја бих Доситеја почитовао да /е умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио... није видио у што се содржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу...« Његошев ј 'е суд ј'ош оштрији од тих наведених речи. Време )'е такође потврдило Вукову оцену о Досите)'у, сасвим обратно ономе што су од »зуба времена« очекивали извесни — погрешно слободоумни — историчари српске књижевности. Један од њих, који би — да ј - е био међу живима — )'амачно највише пљескао пучу од 27 марта 1941, написао је: »И данас српски духови деле се на два велика дела: на оне ко)'има је родоначелник и духовни отац Доситеј Обрадовић, са његовим реалистичким, рационалистичким и западњачким дејама, и на оне којима је родоначелник Вук Караџић, са његовим романтичким и уско националистичким идеЈ'ама. Данас, после више од ј 'еднога века, како Ј'е Доситеј пустио у народ своје здраве идеЈ 'е, он нам изгледа много ближи и модернији и тачни)'и од Вука Караџића. Садашњост и стварност даЈ 'у му

све више за право, и он изгледа )"едан од оних срећних писаца кој'и су са висине своје слободне мисли назрели истину, и који задржавају вечиту младост истине«. Ми не можемо улазити у дубљу анализу таквих појава као ни психолошких разлика (у менталитету и карактеру) између Вука и Доситеја. Међутим, та би анализа била веома поучна, нарочито с обзиром на садашњицу, за објашњење многих чудноватих момената у развоју наше интелигенције од њеног прво додира са западном културом па до данас. * Мудрост није у мртвоЈ - формули филозофских апстракциЈ 'а, него Ј 'е у живој форми људског генија. Оно што нас наЈ 'више интересује код сваког великог филозофа, то је човек, а не метафизички систем. Без сумње, било ј 'е и таквих филозофа који су имали и сувише много знања а врло мало здравога смисла. Таквих је примера било и међу старим Грцима. Академске празне и бескраЈ 'не препирке толико су љутиле Адаманта да је он узео на зуб филозофе и једном приликом Ј 'етко приметио Платону, да су филозофи или глупаци или шерети који би, као државни управљачи, били неспособни или себични или Ј "едно и друго. Они, кој'и у младости зучавају филозофију и после се баве њом целог живота, постану већином чудновати ако не и скроз досадни људи, док други имају ту ману што су за друштво потпуно некорисни«. То би се могло рећи и за неке модерне филозофе. Под филозофијом Аристотел је разумевао културну стваралачку делатност, примену мудрости на конкретне потребе и појаве у животу, а не сувопарну метафизику без полета и практичног утицаја. Аристотел је човек кој'и ј 'е најмање личио на универзитетске професорсв филозофије, било са наочарима било без наочара. Кад нам гениЈ 'е говори, ми осећамо, као далеку успомену из ране младости, да се и у нама некад слична мисао јављала, само нисмо смели нити умели да ј 'е уобличимо. У сваком од нас има понешто од искуства великих људи, само не и сва таЈ - на и сав знача)' њихових доживљаја. Ми нисмо, као они, осе^али доминантне тоно-

Доситеј Обрадовић Архив С. Н. ве стварности која Ј 'е куљала свуда око нас. Геније чује и распознаје те тонове. Геније зна шта је Питагора хтео да каже, кад је на филозофију гледао као на музику која допире до нас из далеких сфера васионе. у Вуку Ј - е оличен здрав народни гени)"в и једра народна памет, геније и памет свих оних појединаца који су стварали народни језик, народне обичаје и умотворине. У Вуку су усредсређени сви полети народне Душе, уЈедињена сва стремљењв народнога духа, здружене све особин# н*-