Српски народ

Српски народ 11 септембра 1943

КДД СЕ ЗДВЕСА РАЗНДКНЕ Патње које данашње човечанство преживљава нису слу чајне, нити су га снашле незаслужено. До овог закључка мора доћи свако, ко је свестан да поред и изнад материалног светског поретка постоји један виши, духовноморални поредак. Свако огре шење о њега повлачи за собом поремећаје у видљивом свету и животу. Материалистичко схватање света и живота признаје само видљиви свет. У томе је његова основна заблуда. Колико је та заблуда кобна види се по оним неделима, које нам криминална хроника с времена на време открије. Узмимо сад4о за пример недавно убиство богатог зајечарског индустријалца у Бео граду. Убице су две дево,Јке, које су, иако још врло младе успеле да потпуно огрезну у материалистичком Схватању. Зато су без стида биле блуднице, зато су без размишл а ња постале убицо. 1111 о је најстрашније, оне су у своме цинизму онеспособљене за свако кајање. А зар ,је он, убијени, био бољи од њих? Иако већ старији човек, он је сматрао да му је све дозвољено само зато што има пара. И ко зна шта се све у току година одиграло у тој гарсочијери у којој је последњу ноћ провео са двема својим наложнииама? Кад би бар случај свог човека, ових двеју, девојака и ове гарсонијере био једини! И за њих се не би сазнало да овај трагичан завршетак није размакнуо завесу. Али баш овај завршетак је најубедљивији доказ за тачност нашег горњег тврђења да иостоји духовно-морални поредак и да свако огрешење о њега повлачи за собом неминовну казну. Величина казне тачно се одмерава према величини гре ха, Исто бива и са наградом. Свака честитост бива кад тад награђена, као што и ђаво увек дође по своје. Да одиста бива тако, увериће се свако ко је научио да стрпљиво гледа, јер као што је народ исправно рекао: Бог не суди сваке суботе. Замислите за часак ове две девојке да су оне биле скром це, стидлЈИве, честите, како су то девојке у српском богобојажљивом народу увек биле! Биле би сигурно једног дана верне жене и срећне мајке. Да је убијени био честит, какви су негдашњи срнски домаћини били, сигурно би дочекао дубоку старост, опкољен многобројном унучади. Ето, зашто ми спасење сво га народа видимо у враћању здравим патриархалним и све тосавским традицијама нашим. Послушали иас — живе ће; не послушали нас — нема му спаса. Ко има уши нека чује! ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

ЧУДОВИШТА

Ранијих година, пре и после првог светског рата, читали смо у дневним листовима вести о сен зационалним криминално-патолошким типовима, тим правим чудовиШтима у људском облику. Зверски и садистички злочини тих савршено пропалих створења згражавали су сваког нормал ног човека. Такви случајеви су се већином дешавали по великим светским градовима. У пространим и богатим земљама обична је ствар била да какав имућни дтривредник, индустријалац или трговаи, из унутрашњости има у престоници своју гарсонијеру и ту се бећарски проводи кад год дође из своје тескобне и затворене паланке. Ти просечни људи, са још просечнијом памећу и моралом, лако су постизавали компромис између своје саВести и својих нагона. Они нису никад могли интуитивно наслутити а још мање аподиктички претпоставити да ће једног дана скупо платити непоштовање моралне норме у породичном и друштвеном животу. Они, јадници, нису никад помишљали да их њихови поступци стално прате, као нераздвојна сенка, и да ће их до гроба пратити, као сенка тело од кога ће се само у гробу раздвојити. Такав је случај био и у Београду, пре неки дан. Две девојчице, једна од седамнаест а друга од двадесет година, из користољубља су убиле на зверски

начин, оштрим кухињским ножем, једног богатог индустријалца из унутрашњости, који се с њима забављао. Те две бсздуш не девојке дошле су на ту злочиначку мисао из жеље да постану милионарке и, сунчајући се на дунавској плажи, сковале су до најмањих ситница свој преступни план. За време веселе вечере у троје, једна од њих насула је своме љубавнику морфијум у вино. Чим је индустријалац заспао, био је убијен. Пошто су испретурале све ствари по собама и поделиле новац и драгоцене предмете које су нашле, убице су равнодушно пушиле на тераси, да би до сванућа време прекратиле. Решавале су се да исеку леш на комаде и да га у једном куферу однесу и баце у Дунав, али им се та идеја није учинила изводљива. Да би заварале траг, оставиле су, пре одласка из индустријалчевог стана, цедуљу са натписом да је убиство учињено из политичке осве те. Своје крваве руке, мрље на поду и нож, убице су опрале. Већ у осам часова изјутра, једна од њих била је у радњи где је запослена као продавачица. На њеном лицу нису се могли приметити никакви трагови узбуђења... Све крваве мрље нису подједнаке. Бар леди Магбет — као што нас Шекспир уверава — није их никад могла са својих руку спрати.

Жалосне последице комунистичке пропаганде

Дунавска плажа и београдски корзо били су летњи расадници порока и разврата за нерадну омладину, наклоњену беспосличе њу и лаким уживањима. То су била два геометриска места додкрних тачака између полунагог или полуодевеног мушкиња и женскиња. Било је нечега органски анархичног у тој узајамној привлачности наше упуштене и полу-просвећене младежи. Ти па толошки знаци пали су и странцима у очи. У једном већем месту код нас, једног дана прошле године, све девојчице од петнаест година па на више (било их је преко две стотине) биле су по улицама похватане и у болницу спроведене. Многе су биле заражене венеричним болестима. У самом Београду било је девојака, понајвише студенткиња, које су се обраћале једном познатом гинекологу ради спаса своје девојачке части у случају доцније удадбе. Све су биле дефлорисане. Од њихове девојачке чедности остала им је још једино наивна нада да ће им какав вешт хируршки шав моћи бар формално повратити невиност. Те жалосне појаве биле су прва социјална последица комунистичке пропаганде о слободпој љубави међу омладином на универзитету и по гимназијама. Извесна страна литература, потпомогнута филмовима, проповедала

је и плански уобличавала најбаналнији сексуални порок у вишу претставу новог друштвеног идеала. Ранији појмови о љубави,

браку и породици критиковани су и исмејавани као застарели. Настало је ново време, ствара се „нов човек", рађа се нов свет. Тако се говорило. Све друштвене конвенције, сва правила пристојности, сви морални обзири, сматрани су као несувремени, изанђали, и одбацивани су с иро нијом. Полни анархизам. марксизам, бољшевички иморализам, сва та разорна учења рушила су морал код омладине и изопачила њене појмове о човеку и смислу живота. Комунизму је био практичан циљ прво разорити породицу, ту основну ћелију људског друштва и најприроднији оквир за физичко одржање и морално васпитање јединке. Изван породичног оквира, деца — нарочито женска — пропадају. На улици њих очекују само лажие проповеди о срећи и циљевима живота. На сваком кораку њих вребају мрачне силе блуда, разврата и покварености. Јачина воље и чврстина карактера, морални живот, етички идеал, — то су тајни „кључеви среће". У њима треба тражити највиши закон људског живота. Повреди ли се тај закон, човек дегенернше и неизбежно срља у пропаст. Без поштовања тога закона нема за човека среће. Без идеала нема морала. Егоизам, ма теријализам, безбожништво, морају се код људи — у интересу свих људи — сузбијати. За народ и народне масе вера је најпотребнији насушни хлеб, најмоћније средство, за одржавање моралног живота. Зато је Свети Сава ширио хришћанство међу народом, проповедао, поучавао народ, како треба да живи ако хоће да живи.

Поремећеност код омладине

Омладини треба дати обоазовање које јој може и материјално и морално користити а не допринети да она доцније у животу постаие још несрећнијом. И-Скључиво научно ободз~рање јесте оруђе са два сечиеа. Свака цивилиташт ч а није к-^рисна. Због природне неједнакости међу људима, свако знање може не једнако да делује и да изложи друштво поремећајима ^рирсднога реда не са\?о у љу:,ској заједници него и у хијер.трхији научних и морадних вреиности. Кас последиде те ппремећености, к.:ављују се код омлздине г, сећаји узнемиреносги и ?ависти, не задовољства својом судбином и револта против друштвеног поретка. Наука је кбрисма, јер нас спрема за стварни живот. али може бити и тнтетна; зера је увек само корисна, и увек неопходна, јер нас навиказ-з лз гледамо више нас и развија у нама осећање идеала. Опадање наших расних особина отпочело је још у прошлом веку, већ после нашег првог додира са западном цивилизацијом.

Оно је неосетно расло, док се у овом веку није иретворило у процес дегенерисања, нарочит-о карактеристичног у редовима ин телигенције. О том фаталном процесу који је постепено захва тао, брже или спорије, и остале народне слојеве, говорићемо дру гом приликом. За сад ћемо се ограничити само на једну констатацију. Западни интернационализам, у свима његовим фаз.ама као и у свима његовим идејним и социјалним облицима, ми смо увек примали и пресаћивали у најгорем смислу. То некритичко подражавање западњачком експериментисању рушило је неприметно основе и нашег националног и нашег друштвеног живота, и наших јавних установа и наших породичних традиција, и наше политике и нашег морала. Ми смо прихватали и сматрали као нове и напредне, потпуно пречишћене и утврћене истине: у науци и филозофији — позитивистички сциентизам, агностицизам, материјализам; у социологији и политици — крајњи инди-

видуалистички либерализам у демократским калупима парламентаризма, или крајњи колективистички етатизам у знаку марксизма, комунизма, бољшевизма; у уметности и естетици — ватолошка стремљења до крајности изражена у иеуравнотеженим фор мулама као — футуризам, кубизам, дадаизам. Отровни плодови Ми данас беремо отровне плодове те наше нерасудне лаковер ности у туђу памет и поводљивости за туђинском пропагандом рушилачких смерова и лажног морала. Свакодневни примери из живота, не само по градовима него и по селима, озбиљно нас опомињу на најхитнију општу дужност и указују нам пут којим треба што пре одлучно поћи. Кад свратите у село ради набавке намирница, чујете чак и децу од пст година да најпогрдније псују Бога, Богородицу, свеце, цркву. Кад их прекорите, они вам прете каменицама. По сеоским кафанама, у диму и смра ду, одрасли дечаци глеДају како им се родитељи картају и „кибиЦујући" савијају им цигарете. Ако неко стално губи, онда је свака друга реч псовка на Бога и веру. Народ је упуштен. Неко је крив за то. Дужност према народу није испуњавана, брига о његовој души, о његовом м.>ралном бићу, није вођена. 'Го знјчи, да ни родитељи, ни свештеник, ни учитељ, ни претставници власти, и уопште, да нико ниЈе еодио рачуна о омладини, нити браћао пажњу на њен начин живота, на њено васпитање и образ~взње, на опасности ко.је јо,ј прете. Ни породица, ни црква, ни школа, ни држава, нису вршиле своју најглавнију функцпју: одржавање и јачање моралн"г здравља у народу. И онда шта вам вреди да ви своју мушку и женску децу васпитавате и упућујете најправилније, ул&вајући им најздравије осећа.е и појмове, кад је срединз искварена. Ваше дете не може остати усамљено, изоловано и ограђено „кинеским зидом" од те средине. Чим изиђе на улицу, пада у ту заражену атмосферу и кзложено је сталној опасносги дз (? и само зарази. Да;<ле, м?р;пе се старати, не само о свој( ј деци, него и о средини, и н.у лечити и издечити, ако хоћете д? спасете своје дете. Не можете и не смете остати рав:-тодушни, мислећи: — Свеједно ми јг ка:<ва је средина и ако очз пропа; јј главно је да је мо.је дгте мор1Ј'но здраво. То је исто као и са физичким здрављем у случају епидемија (куге, богиња, тифуса, итд.). Не смете допустити да се оне шире V средини у којој живите, јер и г.ас могу пЈкоси1и Кнез Милош и гаши претци из тога зремена. П'~ својој здравој памети!, вр.чо иравилно су егратали све тс- народне потребе и знали су шта им треба радити. Др М. Спалајковић

Најлакше јје изгубити главу, кад се мисли туђом памећу.