Српски народ

№вгг«рина плаКепа у готову

РПСКИ

НЕЛЕЗБНИ ЛИСТ Београд, 18 септембра 1943 ' Бр. 35. Год. N. ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА

•49 т

Народни плебисцит

Као какав неодољиви талас ши ри се спонтано земљом Србијом покрег за слогом и јединством међу свима Србима. Зло је било превршило меру, невина крв про сута од братоубилачке руке дизала је своју тужбу небу, свест родољубивих грађана није могла више да издржи бес међусобног истребљивања. Сви смо осећали да нас нека зла коб вуче поново ка амбису, који би био гроб српског народа. И пред том очигледном стра-

ЗА СЛОГУ И ЈЕДИНСТВО

ховитом опасношћу сваки је осетио свој део одговорности, ма колико да је његов положај незнатан. А тим пр,е схватили су колико већу одговорност носе они, који су раније у животу земље играли какву улогу у јавном животу и вршили известан утицај на политичко опредељивање српског народа.

Најчеститији међу њима схватили су да је дошао час када се не сме више ћутати и пасивно гледати како падају српске главе, како се лије српска крв за рачун Лондона и Москве.

Схватили су да је кукавичлук и издајство седети скрштених ру ку у овим судбоносним часовима, када се ради о бити или не бити целога народа. Разумели су да је њихова дужност да, не обзирући се на опасности, јавно и отворено осуде акцију „шумских" свију фела и да објасне народу његове дужности према себи, према своме потомству и према заједници. А народ са своје стране долазио је у хиљадама на ове велике народне зборове посведочујући тиме своје разумно схватање догађаја и своју високу националну свест. Свака недеља доноси нам из по једног краја Србије потврду непоколебљивог опредељења срп

сц-Ог народа за ред и мир, за сло гу и јединство. После Крушевца, Крагујевца, Ваљева и Јагодине ове недеље сличне манифеста ције народног расположења догодиле су се и у Шапцу и у Пожаревцу. Људи које је народ слушао ра није као политичке и јавне раднике или који су се у њиховој средини истакли као најбољи домаћини рекли су речи мудрости и слоге, здравог разума и братства које народ прихваћа у данашњим временима као мелем на рањену душу. Рекли су речи које као да су вађене из душе срп ског народа, која је племенита и човекољубива и буни се противу братоубилачког проливања српске крви.

! На тим зборовима не убацују с$ агитационе парсле разних долитичких група, већ народ заједно са својим првацима, забринут за судбину Отаџбине, подиже глас српског човекољубља и тражи од небраће да поштују српске живсте и српске главе, да чувају ред и мир да бисмо сачували свој опстаиак и дочекали боље дане.

Треба читати ове речи, које да нас одјекују широм целе Србије, које гласно и јасно пред Богом и пред светом показују чврсту вољу српског народа да истраје на српском путу спаса и обнове Србије, којим га води пожртвовано генерал Недић. И верујемо да шумски отпадници, слушајући ове речи са шум ских пропланака морају разумети њихов заповеднички смисао и да им се морају покорити, ако нису изгубили свако човечанско осећање и ако нису тужно робље, које мора да се покорава наређењима из Лондона и Москве. Ово окупљање народа, погођеног у своме животном нагону и у својој националној свести мора унети страх код шумских одметника, јер то народ изриче сво ју пресуду над њиховим недели

ма, а народни суд Је страшан и неумитан. Овај прави народни плебисцит говори да је градитељско и позитивно у српском народу дошло до свога пуног изражаја и да зна чи крај тираније мрачних сила и крвожедних инстинката. Осећ? ња братства и слоге поново про жкмају српски нар >д сем оне шаке отпадника по шумама. Срп ски карод поново постаје као једна породица, као једна велика задругг, чији се члгнсви збли жују кад се деси несрећа и тада сви сложно раде да се исправи зло и поправи положад. Зато у данашњим приликама са новим могућностима и изгледима ове манифестациј? позитив ности српскога народа и његове одлучне воље да сложно и брат-

ски одржи ред и мир јесу вели- који ће српском народу сачувати ка нада да ће се постићи многи опстанак и донети му што скорезултати, жељно очекивани, рију будућност. Ако истрајемо на овом путу којим нас воде здрав разум и смисао за стварност, правилно процењујући догађаје и не заносећи се брзоплетим предвиђањима и блефовима туђинске пропагаиде, можемо сматрати да смо пребродили највеће опасности и да са спокојством можемо гледати у будућност српског народа. Али ако и поред овако јасно изражене воље српског народа, заслепљени појединци или банде помахниталих одметника поремете мир и ред, онда тешкЈ је

предвидети шта ће бити са нама, а све наде и могућности за побољшање нашег положаја изјаловиће се сигурно. Зато њихови непромишљени

поступци у данашњим приликама још већи су злочин, јер увећавају само патње српског народа и доводе у питање његов опстанак. Али наша вера у конструктивност и мудрост српск.>г народа велика је и зато смо уверени да ће она савладати и победити отпадништво и плаћеништво свију оних, који су се одметнули од националне дужности и служе као оруђе Лондона и Москве угрожавајући најсветије интересе српског народа. „С.—Н"

КО ЋЕ КАО БОГ

Кад би се данас све могло рећи о пучу од 27 марта, онда би се тек виделе праве размере овог злочина извршеног над Југославијом и српским народом. Јер тада је шака људи, у име Југославије и српског народа нарочито, — узела на себе дд објави рат Немачкој у тренутку кад ова то заиста није хтела и кад је располагала својом огромном и невиђеном дотле, ничим незаузетом оружаном силом. Смемо ипак речи да је тада над Југославијом и срлским народом, у реакцији на пуч, кзречена смртна пресуда. Што ова није извршена има се благодарити српском чуду, које се догодило по Божијој милости, а под воћством генерала Неди^а. Не можемо — није време писати о томе опширније, али није н», потребно. Зар се не поздрављамо о Ускрсу дивним речима »Христос воскресе!«, а отпоздрављамо »Ваистину воскресе!«, и тако кратко, ускликом, износимо своју дубоку веру и своје огромно вековно искуство, и нз томе као на стени, и као појединци, своја животна дела, и као народи, своја стремљења и своје културе, градимо. Тако и ми морамо место дугог разлагања и доказивања, кратко знати да смо као народ били предати (због глупог злочина од 27 марта) смрти, а да смо Божијом милошћу — чудом од тога спасени — и сад можемо на томе градити даље, вером и љубављу, своје народно дело.

У светлости последњих догађаја то се нарочито види, — а видеће и они који сад не виде, да је одиста пут остварен Божи-

Написао: | Днишрије Љотић јом милошћу, под вођством генерала Недића, право чудо. Одређен смрти српски народ је* изгу(#ио био већ многе основна услове потребне за живот. Не можемо овде те услове нзбрајати, а није то ни потребно, јер смо се као народ одиста давили без њих, а сви знамо чега смо све били лишени. Три пута су се указала тада пред српским народом, а један је само био прави. Она друга два пута су ишла час заједно, а час су се разилазила, али оба су полазила од погрешног гледишта да један народ изгубљену слободу може повратити кад еам то х©&е, при чему су нашли помоћи код Јевреја из Москсе и код Јевреја из Лоидона и Вашингтона. Они нису хтели да виде да »ни врабац с гране не пада без Божије воље«, а камо ли да један народ може слободу изгубити случајем, — па отуда нису хтели разумети, да ни наше народно васкрсење не може доћи кад ми то, с оружјем у руци захтевамо, већ кад то Господ буде одредио. Зато та два поменута пута нису, не само никаква успеха имали, ни могли имати, већ су донели српскоме народу нове, тешке и крваве губитке и пустошења. А тим путевима су ишли зато што нису ушли у дубину наше народне трагедије, — што су је преживели кожом, а не душом, — па чак не ни кожом, већ по-

кожицом, — што су себе отсекли од правог духовног, дубоког народног живота, — што нису схватили ни Косово, ни Кнежево »привољење царству небескоме«, на коме су честитог Кнеза верно следили Кнегиња Милица са другом својом, деспотицом и монахињом Ефимијом, и сином својим »благоверним, дивним и слатким господином Стефаном Деспотом«, унуком својим Ђурђем Смедеревцем, Патријарсима српским, пећским и карловачким, и осталим четирвековним, славним и мученШчким, вођством народа српскога. Пут генерала Недића, на коме се ово Божије чудо са српским народом, на смрт одређеним, догодило, јесте зато српски пут, — што одговара тој најтрагичнијој и најдивнијој српској покосовској историји, већој и дивнијој од оне која јој је претходила. Разумео је генерал Недић, — и ту је сва његова величина — да мора у име, и испред свог народа, да погне главу своју у знак покорности не људима, већ самој Божијој вољи, (која нас је пропашћу државном и народном казнила) — и да је то једини пут који ће моћи променити изречену, а још неизвршену, смртну осуду нашу. А то је учинио, јер није тражио »славе код људи, ве^ славе код Бога«. Војник је позивом својим посвећен међутим слави људској, — монаси пак траже славу код Бога, а не код људи. Па ипак, у наше дане, не нађе се црни калуђер да, презревши славу људску, приклони врат свој у јарам покорности вољи Божијој и води народ свој, у данима најцрњим његове несреће, — него Бог постави војника да путем који та-