Српски народ

Српски варод 2 октс

ДРМВНИШТВО И ЗАСЛЕПЉЕНОСТ Уколико се рат буде ближио своме крају биће све јаснији дубоки државнички смисао политике мира, реда и рада, коју је генерал Не1ић инугурисао своме народу. Остављајући по страни да немир и нерад никад никоме добра нису донели, за српски народ и његову будућ ност је од пресудног значаја да он усред ратног хаоса покаже своју конструктивност и своју државотворност. Има један случај у историји немачког народа који је веома сличан нашем српском случају Тридесетогодишњи рат био је један од најтежих ратова кроз који је немачки народ икада прошао. У току овога дугог рата немачки народ беше изгубио ништа мање него две трећине свога становништва. Када је несрећа немачког иарода била на врхунцу и када је изгледало да је све изгубљено појавио се један велики човек, који је ни из чега ударио темеље будућег Другог царства немачког. Тај човек био је бранденбуршки велики изборни кнез Фридрих Вилхелм. Његова ге нијалност састоји се у томе што је он још у току овог страшног рата започео са об новом и препородом своје кнежевине, из које се убрзо родила пруска држава, која је доцније донела немачко уједињење. Озмо плиткоумни и заслепљени партиски политичари могу желити и проповедати грађански рат у властитој земљи. Јер ништа више и страшније не слаби снагу народа и државе него баш грађански рат. Зато генерал Недић и проповеда братску љубав и слогу. Зато тако енергично устаје против рушиоца реда и мира, ма ко они били и ма из којих побуда они то чинили. Исто је тако плиткоумље и заслепљеност очекивати неко спасење споља. Само сложан и уједињен народ може се на дати лепшој будућности. Оно што се ових дана десило са нашим иесложним емигрантима врло је поучно. Одбацили су их и одгурнули баш они, за чију су љубав упропастили своју државу и уиесрећили властити иарод. Зато припремати побуну, пљачкати, рушити и убијати у властитој земљи, и то усред рата, значи припремати грађански рат и радити о глави свог властитог народа и своје властите земље. Тај малоумни и злочиначки рад не може се маскирати никаквим родољубивим паролама. Све је то гола лаж или безумна забдуда. Ко је заблудео, часно Је и поштено да се покаје и да то призна. Са мо тиме он може доказати своје родољубље. ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

„НАШИ" НА ЕНГЛЕСКОМ БУЊИШТУ

Српски Јуда добио је своју награду, коју може да очекује сваки издајник интереса своје нације у служби енглеских циљева. Бедни српски политичари у друштву са поткупљеним агентима Интелиџеис Сервиса у валили су српски народ у велику несрећу за рачун Лондона, али сада имају прилике да увиде шта значи енглеска политика циничног искоришћавања људи и народа* за своје сврхе без икакве сентименталности и увиђавности за потребе и интересе гих народа. Обележје је еиглеске политике да хладнокрвно сара.ђује кад је потребно и са црним ђаволом — у овом случају са црвеним сатаном, — док има користи, па да после сасвим мирно окрене леђа својим дојучерашњим савезницима, сарадницима н помагачима, кад јој више не требају или сметају јој за нове комбинације. То су сада на својим кожама искусили и наши кукавни емигрантски политичари, премијери заједно са министрима, који су један за другим били бацани као исцеђен лимун на ђубриште, кад нису били протерани у концентрациони логор или у лудницу. Зар најблаже замишљено не изгледа тако клика лаковерних властољубивих српских политичара: хрпа исцеђених лимуна на лондонском буњишту? Зар то није безобзирно шегачење са такозваном југословенском владом под претседништвм Б. Пурића, кад је шаљу у Каиро, да тамо ваљда код египатског краља Фарука, вазала енглеоког краља, заступа интересе српског народа? То онај уображени господичић Идн, како каже у једној изјави пред Доњим домом, нема времеиа да води велику политику због досађивања од стране разних емиграната. Ова наша шака јада политичарских банкрота моћи ће сада да преиначи ону изреку на.ше народне мудрости: „Ко с Енглезима тикве сади, о главу му се лупају..." Међутим, цела наша нова историја за последњих сто година обновљеног на.ционалног живота Србије сведочи непобитно о сталном непријатељству Енглеске према српском народу, о коме нису водили рачуна ови наши политиканти, који су били играчке у рукама разних секретарчића из Форењ Офиса. То је

традиционална политика Лондоаа према Беотраду, због које смо пропиштали мајчино млеко и крв пљували за последњихсто година. Она је упорно спречавала наш васкрс У XIX веку, правила нам увек тешкоће у афирмирању наших легитимних права, помажући увек друге на нашу штету. Зар од Бечког конгреса 1813 године па до мировног конгреса у Версају 1919 еиглеска дипломатија није била или равнодушна према нашим тежњама или је била отворено на страни наших непријатеља. То су искусили сви наши велики државници који су имали посла са лукавом и безочном британском дипломатијом, која се бездушно играла са судбином српског народа. У погледу наших односа са Великом Бритаиијом постоји једно правило, један закон, који је постављен пре неких сто година и који се стално понавља. 7 новембра 1838 године чувени лорд Палмерстон, министар иностраних послова Велике Британије пише еиглеском конзулу у Београд да оправда свој поступак, остављајући кнеза Милоша на цедилу: „Али свакоме мора бити јасно да због географског положаја Србије Велика Брита»ија ие може указати Његовом Височаиству нинакву активну и успеишу физичку помоћ..." Зар иста порука из Лондона није стигла и 6 априла 1941 године кана ниједан енглески аг вион није ни покушао да помогне југословенску војску, коју је бездушно бацио у сукоб са најмоћнијом војском на свету? Зар се забора.вило искуство мудрог кнез Михајла, коме су Енглези највише отежавали да добијемо градове Исто тако искуство великог државника Јбвана Ристића, требало је да послужи овим нашим политичким шепртљама, јер је на Берлинском Конгресу имао највише тешкоћа од стране енглеске дипломатије, оличене у покрштеном јеврејину Дизраели-у и лорду Салсбери-у, који су ометали признање независности српске државе и нове границе Србије, а што је Бизмарк помагао. Заборавило се да нас Је 1915 год. баш Черчил жртвовао због Цариграда, шаљући трупе на Галицоље место у Солун у помоћ Србији. Најзад требало је

помислити на све тешкоће које је стари Пашић имао од стране Енглеза у току прошлог Светеког рата, за време преговора за мир и затим после потписивања мира, због чега је оставио као аманет: „И унуке своје учићу да мрзе Енглезе.' Да су ово знали мартовски пучисти, сигурно не би се упуштали у пустоловину са Енглезима, који су одувек више волели да српски народ не постоји или су га само искоришћавали за своје империјалистичке циљеве. Они би уна.пред знали шта ће се догодити: да ће српски народ настрадати, а они ће се ваљати као гомила исцеђених лимуна на неком енглеском буњишту. | Тако они који су иапустили иарод и полетели авионима у Лондон да приме награду за верну службу краљу Велике Брита.није имају сада времена по лудницама, концентрационим логорима или у хладу испод Кеопсове пирамиде да размишљају* зашто други иарод називају Енглеску „перфидни Албион". Пошто их је преко две године Лондон понижавао и малтретирао, сад су доживели да им вечити енглески плаћеник, некакав Пепић, сумњивог рода и порекла, чита лекције и у име енглеских лордова опали врућ шамар по образу, после чега човек са трунком осећања части треба да изврши самоубиство нли да за навек ућути. Али мучно искуство лондонских емиграната, требало би да буде од неке користи ба.рем за „шумске" у земљи, који раде за рачун Енглеске под националном фирмом. Кад саветовања не успевају, можда ће цинизг.м и бруталност лондонских управљача моћи да им отворе очи. Како не увиђају већ да их сустиже судбина њихових цивилних експонената у Лондону и да су већ жртвовани црвеном диктатору из Кремља? На захтев Москве бачен је у старо гвожђе заједно са својим цивилним колегама и „генерал" Дража Михајловић, а за команданта „вдумских" постављен је новопечени црвеци генерал Тито. Сад барем увиђају да су их лондонске газде предали на милост и немилост црвеним џелатима и да Србија, Југославија треба. да уђу у састав Стаљинове уније и да њима само остаје да бирз-ју свој Катин и Виницу.

Судбина „наших у Лондону

Хрпа исцеђени* пимунова

У освитку Нове Србије Са ивице понора на коме смо се налазили, са бесповратног бес пућа којим смо ишли, са дна косине којом смо клизили све више у пропаст — враћени смо; заустављени и враћени. И то чудо у развоју нашег националног жи вота омогућила је вера, дубока вера једног великог СрбинаЈ који ни у најтежим часовима по наш народ није изгубио веру у сво] народ и у миСију, коју је он имао да испуни према том народу из којега је поникао. И само човек из народа могао је да верује тако дубоко у народ, да је прегао на обнову онога трену1тка када је изгледало да је све бесповратно изгубљено. Он се обра>тио српском срцу, и оно му се отворило и предало. Дубока вера у Мајку Србију, коју је претседник имао када је прионуо на дело обнове, а која је као тиха ватра горела у срцима свих честитих Срб а, за које су славски колач и свећа света знамења без којих Србин не може бити. Та вера повукла је за собом све што је честито у Србији и што се с поносом Србином зове. Здружени тако У заједничкој вери и напору, вратили су нароџ и његов претседник Србији признање и достојанство које је било изгубљено кривицом ненародних. Захваљујући тој дубокој ве ри претседниковој да се он као појединац мора жртвовати на олтару дужности према мајци Ср• бији, како би народ живео. и био вечан, народ као целина дао је такође доказа те вере и воље за> постојањем, и пошао рутем којим га је генерал Недић повео, српским путем, јединим исправним путем који је водио у живот. Оно што је досада било говорено српском народу од стране претседника и његових сарадника, да само пут којим га је он повео може донети спасење и плода — обистинило се на начин који је превазишао и најсмелија счекивања у данашње време, на почагку треће године обнове Ср- ( бије. Посета претседника српске вла де Главном стану Вође Рајха признање је за његово дело обнове, доказ /е да је његова вера у српски нар-)Д и у Србију била оправдана, и да је пут који је био изабрао Сио прави пут, којн је Србију вратио са пута пропасти којим су је други хтели повести. Србија живн! И она ће живети! У то после посете не сме ни- . ко да сумња. Дукоба вера у националну заједницу и предан рад на обнови у духу заједнице европских народа најбоља је залога за српску сутрашњицу. Нови дан већ је на помолу. И у освитку нове Србије цео народ гледа са побожном преданошћу у сунце које се рађа на сонскош ' небу, са чврстом вером у ту будућност СрбиЈе и вољом да истраје са својчм претседником на српском путу којим га је овај повео. Напред, сложно и загрљспи. у нову Србију> — жеља је целог, народа у освитку нове Србије с,Љг"