Српски народ

, —ч»чи А1и—ч.'г>гј— Ј

Српски парод 2 октобра 1943

НА БАЛКАНСКОЈ ВЕТРОМЕТИНИ

Неки наш паметан историчар , желећи да подвуче страдаше српског народа кроз векове, направио је упоређење између нас Срба и енглеског народа у порасту и опада. њу. У том упоређењу пошао је од XIII века, од Цара Душана и нашао, да је тада Србаља било око три милиона, док је Енглеза било нешто преко четири милио«а. За седам векова број Срба се попео на око осам милиона, док је број Енглеза прешао и четрдесет милиона. Из таквог упоређења, тај српски историк изводи врло неповољан закључак по нас Србе, зато и одговорност за тако тврђење, остављамо њему. Он вели, да огроман пораст што су га направили Енглези за бедам векова, резултира из паметног држаша енглеског народа у вођењу међународне политике, те је енглески народ живео у благостању и ништа му није сметало да се природно множи. Српски народ вечито ,је живео на ножу и пушци и кроз векове гинуб, живећи при том под најтежим условима потребним за једног културног човека. Отуда, српски народ био је у вечитом опадању или слабом прирасту, да је после седам векова једва успео да број душа попне на осам милиона, Може бити да је све ово тачео што овај српски историк тврди и изводи, само ми мислимо да је он при томе рачуну заборавцо на географски и политички положај, обе земље, Енглеске и Србије. Јер док се енглески на-' род налазио на једном ' острву опкољеном са свију страна водом„ те на тај начин издвојен

из европског континента, дотле се српски народ и његовадржава налазила у центру Балкана, преко кога су ишле све светске најезде. Таква је његова судбина. Имајући у виду тај његов несрећни географски положај, још седамдесетих година прошлог века наш познати историчар Милојевић рекао је: „Кад би могао једном руком заграбити цео српски народ и пренети га у неки мирнији кутак Европе, ја бих га усрећио." Та му је опаска била врло тачна, јер догод се Србија буде налазила на овој балканској ветрометини, Србин ће увек бити на удару. Прилике се ниСу промениле ни у XX веку на Валкану, па се нису промениле ни данас у овом светском рату. Али баш зато што је судбина угњездила Србију на овом месту, где се вековима налази, налагала је Србима пуну обазривост у управљању њиховом земљом и мудро држање у свима ратним окршајима, били .они близу или даље од његове земље. Ту и јесте трагедија српског народа, што је он врло често губио из вида свој несрећни географски положај и понашао се тако, као да од његовог држања зависи мал' те ие судбина целе Европе. Такво осионо држање често пу та бацало га је у ратне окршаје, у којима је могао лако све да изгуби, а врло сумњиво, што сигурно да добије. Зато је он често страдао и био десеткован, да му се број редовно смањивао, у место да се повећавао због његовог плодног наталитета, са којим га је природа обдарила.

Војвода Стбпа о српском народу

Не улазећи у побуде ратовања српског народа, лаички припремљених ратова 1876, 77 и 78 године, као и прелазећи преко несрећ ног рата 1885, ми ћемо се задржати само на светском рату који је отпочео 1939 године. Прво, Ср ; бија је направила једну велику ј политичку грешку, кад је приста ла да уђе у једну заједничку југословенску државу 1918 године. Није истина да је на то била приморана, јер је она могла јед(ноставно да ускрати свој пристанак, ослањајући се на своју соп ' ствену војску и стратегијске тач| ке које је већ била посела. 8 Овако, она је улазећи у ту нег ' природну ортачину дала просто своје готово, за вересију. То је ' врло лепо истакао на једном па[триотском скупу пок. Војвода Степа карактеристичним речима: '„Овај народ (српски) јуначки се бори и гине, а полит.ички лудо 'земљу упропашћује!" јј! Србин се заиста у прошлости [умео јуначки да бори и гиие, али од кобног 27 марта 1941, ни то више не уме. Али она друга негативна страна, политичка, не само лт се није смањила, него је |још иорасла до колективног лу'дила. Кад је ушао у нову државну заједницу, у коју је унео свој јогромни морални капитал, он је Одмах на себ" и заборавио. Отпо. *го је да згмљ :1 управља ортачки, на „трећу пару ^забр ђ ајвљзд ^'

ћи на огромне жртве које је под нео, док је до своје слободне државе дошао. Тих двадесет година проведених у државној заједници са осталим словенским народима, пре стављале су за њега обетоване године. У њима је он заборавио сва петвековна мучења и страдања. Његови ортаци чинили су све у том правцу, да заборав буде потпун. Тако је он заборавио и на опасни географски положај своје земље на Балкану и престао мудро да се влада. Догађаји у новој заједници узимали су ток, како су други хтели. Српски народ није ни прстом мрднуо да их спречи, пустио је да иде, како иде, а он се увалио у раскалашно уживање желећи да што пре накнади, про пуштено време, заварајући сам себе да ће тако ићи у бесконачност. Стари српски свет из девестодванајесте полако је неста јао, а придолазио је нов, са новим погледима на живот и попримљеним страним навикама, те је одмах дошао у сукоб са ста« рим светом у колико је још остао, али и са старим српским тра дицијама које су нас храниле и морално одржавале кроз векове. Породица, та основна ћелија Србије, била је прва на удару. Срушити њу, значило је сруши

почива српска заједница. И ударило се по њој снажно и немилосрдно. Нове генерациј.е прогласиле су породицу за порочну заједницу сексуалног задовољења и изложили је порузи баш оних, који су се у том светом стајалишту испилили, нашој деци. Одмах, чим су успели на породицу са свога пједестала чисто ће свале у моралну каљугу прљавштине, падале су једна за другом све остале светиње, које

су Србину драге биле. Српска му дрост уступила је место лудости, српску скромност заменила је раскалашност, а чувено српс.ко поштење и образ куповани су за паре као бостан на пијаци. Тада је и српска заједница пошла у суноврат, јер су јој уништили два најмоћнија фактора: чедност и поштење, које су рађале све остале познате врлине, које су красиле српски народ и оџаковиће. Морално и АУ х о 0Н ° расуло пред априлску катастрофу

Тада је наш народ запао дубоко у једну духовну и моралну кризу, која му је донела глупе догађаје 27 марта и фатално иза зивање Немачке, што је опет увукло несрећну Србинову земљу у рат. Тако је српски народ ушао у један нераван рат, мада није био угрожен, нити је знао шта у њему тражи? То су ствари које припадају историји и она ће их, у своје време, детаљно разрадити и подићи завесу да сагледамо голу истину. Нама није намера да их детаљно објашњавамо и испитујемо, али цмо хтели да покажемо у каквом је духовном растројству и моралном расулу сачекао ср кки народ 6 април 1941 године, улазећи у рат са тада одморном, страховитом и слободном силом Немачке. Од тада се српски народ налази у својој земљи под окупацијом победника, немачке војске. У свом новом положају српски народ имао је времена да о све му што га је снашло, дубоко раз мисли и извуче поуку која ће га природним путем, довести до спа сења. И ми би се огрешили о истину, кад му не би признзли, да је српски народ показао добру вољу, да своју грешку псправи и крене новим путевима у будућност, задржавајући старе, традиционалне светиње светосавског живота које су га у своје време подигле, учиниле га слободним и великим. Први, који се отео из заблуде старе заједнице и отарасио се ло ших навика, био је онај, који је први упалио лучу националне слободе српског народа 1804 и 1815 године, српски сељак. Огром на већина српског народа прихватила је савете својих просвећених синова, да Срби отпочну нов живот замењујући лудост мудрошћу, нерад радом, трвење миром. Све друштвене класе прионуле су обнови наше напаћене земље и ако под најтежим условима. Бог је прегаоцу поделио свој благослов и Србија је у лепом замаху кренула ка срећнијој будућности. Али зло из старих времена било је веће, него што смо га ми замишљали. Требала је да се распадне заједничка држава, да би српски народ осетио колико је морално посрнуо. У заједници он

ти моралнс ст-убове.на коз-има 1себе није ни видео, тек сада, ка*

да је страховито настрадао, када је јасно уочио своје грешке и мане, када је новом снагом кренуо у нов живот, тек сада је видео Колико су велике тешкоће у новом раду које му долазе баш од својих најближих, јер му не даду да к себи дође и подигне се. Све што је још било .честито у нашем народу, вратило се миру и раду и смирило се потпуно. Међутим, све оно што је раније било узрок и повод његовом страдању, омануло је и сада, јер су га напустили и одбегли у шуме, да отуда наставе свој стари занат разарања духовног, моралног и материјалног живота српског народа. И сада се поново јавља језива трагедија српског народа. Прошлост нас ипак, није ничим добрим научила. Поново заборављамо, да се наша земља налази на балканској ветрометини и да, ако у нашој земљи не царује мудрост, може бити збрисана за неколико дана заједно са Народом, да нам тешко и траг остане. Заборавило се на претрпљене муке и несреће које смо претурили преко главе, па ово мало мира и спокојства због којекаквих глупости и лудости, опет стављамо на коцку. Силе, које су изнад нашег схва тања, витлају данашњом ситуацијом. Шта би ми, мали и немоћни тражили ту, са својим пркосним ставом? Да облаке разбијемо главом, или да олују заустављамо својим дахом или бујицу својом шаком? Зар се још нисмо одрекли свих глупости са којима смо усрећили стару заједницу, него правимо нове, да би што пре истребили свој сопствени народ! Да ли после лепих сунчаних дана, које смо једва углеДали у нашој замрачености и несрећи, треба опет страшни оркан да за / магли, па да нам уздрма душу и затресе срце, како би осетили ду. бину ништавила, у коју смо запали? Ко нас то омета у нашем народном послу и раду? Српски народе. треба да нам верујеш, опвт они исти који су ти већ једном кољиво припремили. Ако се само обазреш и загледаш своју непоСредну околину, наћићеш их и познати. Све су то исти људи, ту око тебе и крај тебе, за твојом софром и у твоме друштву. Они су ти, од којих ти долази све зло. Други те убијају из шума, у заседаМа, али њих доводе ти, који су око тебе, слат ки на језику, велики пријатељи ра^в^и, х ала [ и.^великм зликрвци

у души. То су ти који све знају, који све чују, који ти на уво шапућу и драже те на дела, која теби ни у сну не падају на ум, па ипак их ти под њиховом сугестијом чиниш, на сопствену штету. Они те непрестано голицају, со ле ти памет, дајући ти еавете, како би што лакше сам себи намакао омчу на врат. То су пра-: ви јатаци, док су они други, из шума, физички извршиоци онога, што јатаци скувају у твојој непосредној околини. А кад бу-: де горела твоја кућа, жалиће те из свег срца, а ако те убију, на твом погребу највише ће бити ожалошћени и први ће кашичицом захватити панаију да се са твојом душом опросте. Сад знаш ко су1 |,ј. Ако је српском народу требало много мудрости у управљању слободном државом, данас му је сто пута више потребније, да се у овим временима снађе и сачу-* ва. Знамо колико му је тешко да се сачува ма колико се трудио, јер га зло бије са свију страна. Али се питамо, зар ти бездушни људи који га вребају са свих страна, немају милост за свој рођени народ? Како је нама мило кад чујемо српског сељака-домаћина на патриотским зборовима, како мудро говори и даје дивне савете својој небраћи по шумама, да се врате раду и буду мирни као што то чини већина српског народа. Па ту треба човеку да је зликовачки окорело срце, па да тако паметном српском домаћину, штО нажао учини. Како би тек то дивно било, кад би се сва српска браћа сложила, да у миру и раду сачекају крај овим рат ним страхотама и сачувају своју општу кућу од даљег пропадања? А Србија је од Бога благословена земља, само да је још у Срба више памети, сви би се ми осећали у њој срећни. Како је наш народ по својој природи бистар и интелигентан, ми нисмо никад посумњали у његову мисију на Балкану, али за постигнуће његових циљева и получење успеха, неопходно је потребна селекција његових редова, одвајања доброг од зла, како би истребио кукољ из здраве пшенице. Ма колико то болно било, потребно је, јер здрав организам тражи живот, а без хируршке операције нема оздрављења. Кад српски народ сопственом снагом уништи зло, које је у њему ,онда ће тек моћи основати безбрижну будућност Свестан да је на сметњи само зато, што му се заједничка кућа налази на Балканској ветрометини, српски народ мора је солид* но изградити на поштењу и моралу, на љубави и слози, на раду и реду, јер ће само тако одоле« ти свима бурама, које се буду на њу окомиле. Али да би могао то учинити, не сме међу нама бити, ни партизана, ни „Дражиноваца", ни партија, него само го, овејани Србин. Зато није потребно имати велику памет, него је једноставно потребно бити само добар Србин, а то ће бити само онда, кад буде српском главом мислио и српским срцем осећао. Србија пре свега н нада све1 с ~ "