Српски народ

! Страпа 4

СРПСКИ ИАРОД

23 октоСра 7943'

О ДУХОВНОМ ЈЕДИНСТВУ У својим говорима српском народу .Генерал Недић неуморно истиче да треба да будемо Срби, и само Срби, да треба да мислимо српском главом и осећамо српским срцем. Другим речима: сви ми треба да будемо једна воља и једна мисао, и то српска воља и српска мисао. До овог закључка он је дошао јер је сасвим исправно увидео да је главни узрок иаше пропасти био у томе што смо били духовно разјењени. Узроци те наше духовне разједињености су многобројни и разноврсни. Далеко би нас одвело кад бисмо хтели да их све набројимо. То можда и није толико важно, колико је важно констатовати да без духовног јединства нема опстаика ни далеко бројнијим народима него што је наш и да је снага српског народа у прошлости била баш у томе, што је био духовно уједињен. О духовном Јединству једног народа може бити речи онда, када у њему постоје извесна начела која су обавезна за све припаднике тога народа. Уколико је покоравање тим начелима општије, утолико је и духовно јединство потпуније и испољава се у виду заједничког идеала, чијем су остварењу упућени сви напори и сва стремљења појединаца. 1 Српски народ у прошлости био је духовно уједињен у своме патријархално-хришћанском схватању света и живота. Онда се јасно знало шта је дозвољено, а шта не, и сваки појединац био је дужан да о томе води рачуна. Ко би то пренебрегао, тај би сам себе искључио из народне заједнице, која је такве људе сматрала за одроде и према њима била строга и неумитна. Услед овога у српском народу су онда владали поштење, ред, поштовање закона. Општи интереси стављени су изнад личних, тако да су министри силазили са својих 1№ложаја сиромашни, док су имућни људи умирући сав свој иметак завештавали у добротворне и националне сврхе. У породици деца су слушала родитеље, дана реч се поштовала, а на јавним местима свет се понашао уљудно и пристојно. Отуда и данас у души сваког честитог Србина и Српкиње постоји чежња за таквим односима. Она је доказ здравља и виталности наше расе и претставља солидну основицу на којој се може изградити ваша лепша будућност. Све ће зависити од тога, да ли ће водећи људи у свим гранама народног живота бити свесни овога и поћи исправним путем. ВЕЛИБОРЈОНИЋ

НОВИ ПОРЕДАК

Од почетка овог светског рата, неслућених и невиђених размера у историји човечанства, непрестано слушамо две мађијске речи: Нови поредак! У ратним страхотама, лете нам пред очима брзином ветра ове две речи тако, да немамо времена да н>ихово значење схватимо, да у њихову суштину уђемо, да их разумемо и осетимо њихов судбоносни значај. Изгледа нам, да од њих бегамо као од своје сенке. То је велика наша грешка, јер се око нас сваким даном гомилају све више глупости, које прете да по завршетку рата од нашег народа не остане ни помена. Потребно је задржати се пред овом гомилом збрке и хаоса, па истини погледати у очи, да би сагледали не улепшану стварност. Разјашњење Новог поретка извевдће нас на прави пут и отпашће многе до сада наше заблуде. Да би ушли у непристрасну оцену Новог поретка, као и чему служи, шта од нас тражи и чему имамо у будућности да се надамо, треба прикупити довољну дозу мудрости и објективности, пошто претходно спустимо густ застор на нашу прошлост. Претходно, мало историје. Ми смо припадници старих, може бити, и најстаријих генерација у нашој земљи. У исто време и носиоци ратничког курса и прекаљени борци националних стремљења у ратној епопеји 19031918 године. Ако би ко требао да брани прошлост, да одлучно заступа стари поредак, то би требали да смо ми претставници старих генерација, који су часно и поштено, у своје време, извршили поверени нам задатак. Па ето, ми први признајемо да је стари поредак дотрајао, да ничем добру не служи, да је претоварен сопственим греховима, да је узрок многим народним несрећама и да је, напослетку, доживео потпун слом са пропашћу државе и десетковањем народа. Ми то признајемо, јер знамо да смо најмање криви за његов тако жалостан крај зато, што смо ми били позвани да обавимо само један део заједничког посла, онај чисто национални, ослобођење подјармљених и њихово повезивање у једну националну и етничку целину. Ми смо са пуно части и пожртвованости обавили свој део посла. Али, онај други део, политички, нити је обављен, нити је покушаван да се обави како треба. Други, који су били одређени за тај политички део посла, нису га обавили из простог разлога, јер зато нису били способни. Из овако рђавог рада, народ је постао духовно растројен, те га је погодила свом тежином велика несрећа, коју ми у пуном значењу те речи називамо: трагедијом српског народа. Нико нам не може рећи да смо доцкан прогледали. То не би било тачно, јер никад није доцкан. Шта више, ми се радујемо што нам се тако каже. Ми, који смо били носиоци нисто на-

ционалних стремљења и његови физички извршиоци, после велике несреће која нас је снашла, бар данас смо прогледали, док носиоци и извршиоци оног другог дела народног посла, политичари, ни сада јасно не виде потребу основног мењања старог поретка и прилагођавање новог, кога неминовност намеће. Они још ништа не виде, јер су политички слепи. Грчевито се хватају за стари поредак са свима његовим манама, али и свима задовољствима, обиљем и уживањем лаког живота, кога су монополисали за себе и своју најближу средину. Разумемо да је заиста тешко раставити се од тако пријатних илузија и живети и даље под слатком хипнозом прошлости, али је куцнуо данас час кад копрена мора пасти са очију, како би се сагледала сурова стварност, иначб су у опасности да буду прегажени и уништени. Други пут не постоји, другог излаза нема. Српски народ извео је своју националну револуцију са највећим еланом, јер је био способан за живот, пун виталности и животних сокова, али се од једнострано изведене револуције и н>ених плодова није дало дуго живети. После задовољења националних аспирација, требало је српском народу створити повољне услове за његово економско и социјално развијање. Они, који су били позвани да

му у томе помогну, подбацили су потпуно, јер су били неспособни и недорасли и пали су на испиту. Немогући да ускладе животне супротности појединих друштвених класа, наши политичари, испустили су државне узде из својих руку и земља је пошла у суноврат. Падајући из грешке у грешку, политичари су спасавали и осигуравали најмоћнију имовну друштвену класу, док о осталим класама водили су мало или нимало рачуна. За заштиту те имовне моћне класе писани су и подешавани закони, употребљавана оружана Сила и предвиђени груби поступци. Држава је на тај начин престала бити народна, општа заједница, јер су се појавиле огромне разлике у друштвешш класама. Малобројна, али повлашћена друштвена класа, водила је један разуздан, бесан и раскалашан живот и гомилала богатство, док су остале једва животариле гушене, у свом природном развићу тешким условима зараде и спутавањем духовног развијања оштрином законских ограничења. Тако се у великој мери појавило претерано расипање на једној страни, док се на другој грцало у великој беди. Прво је собом носило презир и безобзирност, док се у средини друге јављала потиштеност и рађала мржња.

РАД — КАО ОСНОВНО НАЧЕЛО

Исход данашњег исполинског ратног хрвања, у сваком случају, укопчаће нас, после рата, у нов поредак. То је историјска неминовност. Кад је тако, онда је потребно да се још сада спремимо, да се приуготовимо и васпитамо, да нам његов долазак не би испао сув-ише тежак. Основно начело Новог поретка је рад. Сваки мора радити, богат и сиромах, млад и стар, сваки према својој стручној способности и физичкој кондицији. Рад је постулат на коме почива нов поредак. Рад брише могућност лацог живота и зараде. Ренте и купони припадају прошлости. Држава , тај најузвишенији појам људске заједнице, улази као регулатор свих друштвених односа, али и као врховни домаћин са неограниченим правом да нивелише у границама правичности и сношљивости, не само јаван него и приватан живот друштвене јединке. Она, као добар ,, домаћин, сузбија све претераности у раду, начину живљења, исхрани. заради и утрошку висине чисте добити изнад минимума животног стандарда. Као контрола, врховна државна власт штити индустрију, трговину, промет и цео јавни живот, али у исто време натерује вишкове зараде у виду штедње у повлашћене новчарске институције, одакле она узима и финансира све јавне радове који служе општем добру. Приватни утрошак из такве штедње, могућан је и даље, али га држава

цени, одобрава или одбацује, повећава или смањује, али увек са њеном сагласношћу и одобрењем. У оваком једнообразном поступку, добро јединке се губи и уступа првенство општем добру заједнице. Излажући ове мисли, могло би нам се пребацити, да се приближујемо комунистичком схватању. Ми то одлучно одбијамо, јер брутални колективизам који претставља кичму комунистичке идеологије, нема ничег заједничког са новим поретком, у коме се једним врховним законом нивелишу класне разлике и ограничава слобода јединке у егоистичком искоришћавању заједничког добра. Док комунизам убија оно што је б-итно у човеку, његову душу, те од људи

ствара роботнике, људе без осећаја радости и бола, смеха и суза, усхићења за узвишено, племенито и лепо, Нови поредак оставља пуну слободу у усавршавању и формирању душе јединке, како би се оплеменила свима високим квалитетима савршено осећајног човека. Пут који води у нови поредак приступачан је и слободан сваком, ко позив схвати и за његов се улазак припреми разуверавањем и васпитањем. Комуч низам уништава све што је у човеку свето и под притиском свирепе силе увлачи га у свој „рај" као неосетљиву животи^ њу. Ко у Новом поретку остане по страни, оставља се времену и оштрини закона, да се доцније придобије. Комунизам то на пречац брутално решава на лицр места, уморством. л У комунистичком уређењу кономска слобода је непознат појам, јер труд јединке гута груби колективизам, док је економска слобода у Новом поретку само условљена али и загарантована. Да будемо још јаснији. У комунистичком „рају" не по-. стоји приватна својина, у Ново»г поретку она је осигурана и елебодна, може се према радној способности. увећати, смањити и мењати, али у крајним границама њени вишкови служе и општем добру, о чему се стара држава. 1 Код првих не постоји слободна утакмица рада, док је конкуренција искључена. До душе, тамо постоји радна премија ко* ја се даје у натури за животињско истеривање последње људске моћи из тела и снаге јединке. Међутим да би се изједначио раден и лењивац, кнута је једино средство са којом се изједначење постиже. У Новом поретку постоји слободна утакмица рада, по налечу, у колико јединка више ради у толико више има. За оне који се либе рада отварају се специјалне установе које имају за циљ, да нарочитим методама омиле јединки рад и у* вере је у корисност радне производње. Према свему изложеном јасно се види, да Нови поредак нема ничега зајеничког са комунибтичким схватањима, ни са његовом доктрином и ако у извесним примерима има сла^ бе површне сличности.

ПУТ У НОВИ ПОРЕДАК

У Новом поретку, националне границе једне државе само обележавају докле се простире старање и управљање државе о једном или више народа. Али националне границе нису више кинески зидови преко којих се тешко прелази да €и се дошло у ближи додир са суседом. Размена добара у међународном саобраћају допуњујућа је и потпунија на основу утврђених принципа. Ови принципи су резултат дугог проучавања појединих земаља у богаству сировина, могућности фабричке прераде, сувишка аграрне производње, обиља

стручне радне снаге, утицаја поднебља и других прилика што све условљава рационалну про* изводњу и лак пласман на међу* народном тржишту. Све ово и* ма за циљ, да се олакша правилно функционисање модерне државе и народима цружи нај-< веће могуће благостање. На овај начин, избегавају се и отклањају оштре супротности и неспоразуми међу народима, те, се и човечанство спасава ратног баука, који му је до сада уни« штио безброј милиона најбољих продуктивних снага и најплеме-: нитијих људских бића. То је в крајни циљ Новог поретка: ОНаставак на 9,-тој страим^