Српски народ

Страпа 10

СРПСКИ НАРОД

13 новекбра 1&3

СРПСКИ КУЛТУРН И ПЈ1А Н

Доносимо у изводу говор попоћпика министра просвете Влад. Велмара Јанковића на свечаној седници Главног просветног савета посвећен углавном српском чивилном или културном плану, због његове изванредне важности у данашњим приликама, када се ударају културни и духовни темељи Нове Србије. Значај схватања изложених у плару г. Вел. Јанковића лежи по главито у томе што он хоће да наш национални и -јавни жибот ослободи од политике, односно сд политиканства на шта /е била сведена политичко-партиска активност у нашој земљи. Тако схваћена и деградирана политика била је загадила све области наше1 националног живота и као нека рак-рана нагризла је цео организам, који се показао крајње неотпоран у моменту кризе, која се завршила најтежом катастрофом у нашој историји. Г. Велмар Јанковић хоће да унесе нов дух н нове методе у подитику, односно у воћење и управљање земљом. Тај дух и те иетоде треба да имају научни карактер. Време је да већ једном и оне уђу у политику, време је да и политика постане у колико је тс могуће не само вештина и то у најгорем смислу — него једна од научних дисциплина. За нас специјално, где је политика имала тако негативно дејсгво,, та потреба намеће се још у већој мери. Наш свет, затрован у већој мери него код других народа ускогрудим политичкопартиским духом, треба да дође до сазнања једне велике истине, која може да значи преокрет у политичко-националном животу н^рода. Примењивање правог научног духа и метода — не некакав ускогруди и негрпељиви сјентизам — дало је изванредне резултате У свима областима људске актив ности, па би се то исто могло очекивати и у организовању државног и националног живота. Место јалове идеолошко-политичког прегањања и надмудривања треба приступити проблемима на ционалног живота са научним ме тодама и на основу анализа чињеница и стварности тражити одговарајућа решења, која ће имати максимум ефикасности. У своме говору г. Велмар Јанковић набројао је две стотине таквих проблема, чије се решење може наћи ван политичких и адеолошких формула, а који би обезбедили благостање и напредак нације. Ми бисмо то назвали национални конструктивизам или политички реализам, који ме сто предрасуда и предубеђења политичко-идеолошког карактера, испитује економске и социјалне стварности и чињенице и тражи решења највеће ефикасности. Брзо бисмо надокнадили изгубљено време у јаловом партиском трвењу, ритам обнове Србије ишао би великом брзином, српски народ би у кратком року залечио своје раче и изградио свој солидан дом, кад би се иова српска поколења нацахнула овим реалистичким духом и са њиме преузела велиџи национални посао изградње модерне Србије. Излагања г. задацима Као и други народи који желе да задрже свој историски лик и после разних криза и сломова у овом великом катастрофном времену страшних прекретница, и Срби, ма како смањени и сгањени, имају дужност да у миру ко;и настане уреде свој простор, 'И среде своје духовне и матери<алне моћи. ГЈред тешкоћама које се за мзлт нрроде постављају у будућз.1 ситуаикји нама мора бити јасн^ да ће се од свих којв доћу у обзир као чиниоци на свом простору тражити не сзмо историска веља за животом, не само спремност на жзтву него и спо'обносг за >ређивање и управ љање. Другим речима тзажић« се не само Д"к ј о ратчг.м г> те^цијалу, рЈ а -г. ! снази и био.1ЛП2КЗ потврд.' р.рзва на ж-'всл негг> и доказ о цквилном потсн&'к)аху. гд: потзрАа да можс-м.' Јгсро и -мис:рнс да упож.т.амо нк Есмђ прмт ,ру и то у миру, средг^вима Иивш^ог руковођења посл ова. Тај доказ треба дати једном планском конструкцијом о томе како мислимо у будућности да органИзујемо своје унутрашње снаге и животне сразмере. Ззто је данас, на дан свечано^ отиарања реорј-анизованог Глазног просветног савета потребно да бацимо поглед на тај цивилни план, као на целокупност будућег српског живота, без кога ни школсКи, ни просветни план немају свога одређеног местз у српском Зк^воту. Мисао о српском цивилном или културном плану, није ништа друго него нацрт смишљеног рада српских поколења. Мисао СЦП је независна у многочем од политичко-економских ћдеологија о усрећавању човечанства, ма како се оне јуче, данас или сутра звале. Она је добро схваћена и надајмо се једног дана и озакоњена дужност Срба према себи самима и према човбчанству и она треба да надживи повремене идеологије. Она је рздни програм многих српских поколења и као таква она одређује место сваком Србину у Српском друштву од његовог рођења па до смрти, чак и доцније. Она је подлога унутрашњег живота срп ске заједнице. Свакоме ко иде путем оваквог јразмишљања, н који у лваквом размигпљрњу црпе веру у смисао будућег српског живОта, мора бити јасно да унутрашња пре оријентација од снага ратиог потенцијала на снаге пуног цивилног пОТенцнјала претпоставља једну врло радикалну измену српског жиВотног става: Читав живот наш мора да се сведе на много једностаВније и сте^нутије форме. Оно што смо у крви изгубили морамо надокнадити дисциплином и органнзацијом. Наш човек мора да се усретсреди у дедан далеко отпорнији и одговориији тим но досада.

Велмар-Јанковића о осиовним нових српских покољења

Докле год свод биолошки потенцијал не подигну, и бројно и по каквоћи, док не одреде сигурно и стварно свој биолошки простор, докле своју одбрану свих врста не ставе на сопсгвену основу, док благо своје земље не узму у своје руке и ову не обраде боље но досада, Срби морају да се одрекну свих материјалних претензија и жеље зз личном угодношћу. Поколења морају да се сгворе која неће живети од кликтаве -лаве и блиставог јунаштва него ће од радног знојавог прегалаштва и најнапрегнутијег живљења начинити стил свога хода кроз историју. Новим васпитањем морамо омогућиги чојство сваком нашем човеку и у исти мах тешке дужности учинити сношљивима измењеним друштвеним моралом српске заједнице у којој рад треба да буде Мерило друштвене вредности. Политичке партије, њихове фракциде, остаци, отпаци и комбИнати су код нас водили Државу, њену спољну политику, њену просвету, њене финансије, економију, здравствено и техничко уређење. После св^га страшног искуства које су Срби у овом рату доживели требало би, несумњиво, најважније ствари нашег биолошког, духовног, еко номског и техничког опстанка учинити колико је год могућно независнима од повременог политичког курса са површине. Живот нације има да буде видно садржан у извесним осиовиим задацима, у њиховом постављању, у њиховој организацији, и у сиажној конструкцији те организације, која треба да је примљена по општем пристанку. Ти задаци у свом извршењу не треба да зависе од коњунктуре повремене политичке власти. Људи на политичком кјзмилу земље не треба да раде друго него само да помогну да се тај низ послова народних отправља што је могуће боље. Једном речи треба да постигнемо обратно: да политика буде само динамика која ће унапређивати администранију а у админИстрацији кода овде значи рационзлно отправљање народних потреба з не њихово бирократисање треба да почива конструкција и извршење националних потреба. Напустити политику као вештину и заменити је политиком као организацијом. Ме сто површинске комбинаторике — органска структура, место спекулације — рад. Затим Владимир Велмар-Јзнковић прелази ва појединости

Српског цивилног планз и говори о 200 српских зздзтзка коде треба деполитизирати и који су проблеми одавна предмет студије у Министарству. Кад се план узме у целини може се убедљиво утврдити да има више од 80°/о послова српске конструк ције, сваковремене, која се може растеретити од повремене, колебљиве политике у старом Смислу те речи. А то је џиновски пр&ценат. Јер то де проценат надпартиског, надфронтовског, надгрупног програма на коме се цео српски народ може конструктивно ујединити и ује-

дињен радно организовати кроз ч^гтаве генерације! У широким потезима о овом свему треба говорити и зрелијој српској омладини нарочито онод на националном курсу универзитета. Омладина има смисла за концепцију државе као радне организације и за друштвене односе као односе преузетих дужности и одговорности; она нема смисла за фразе и партиске програме, и хвала Богу што га нема. Кад омладину упознамо с њениМ радним програмом онда можемо од ње успешније да тражимо да продукује онај тип модерног српског човека који је за ову конструкцију дорастао. А то је онај човек: 1) Који свој лични живот у првом реду замишља и проводи као део народног живота, а не као приратни живот јединке; 2) који тачно зна ко су му сваковремени или повремени народни непријатељи и своју снагу непрекидно управља на то да би их сузбио не само кад изузетне прилике захтевају ратом, него непрекидном организацијом у миру; 3) који непрестано живи будан и спреман због опасности Које његов народ окружу ју или му изнутра прете; 4) који свој дом гради и породицу подиже и штити у циљу подизања српске заједнице а себе и децу навикава да и у добру буду с малим задовољни; 5) који свесно спречава немужевно васпитање српског мушкарца и труди се да живот српске жене добије опет облике патријархалне чисГоте и чедНости; 6) који свуда сарађује са управом државе, помаже духовни правац народног васпитања ,и даје пример радног и солидарног српског живота; 7) који се јавним пословима под личном одговорношћу почиње бавити тек онда кад је сво је личне способности усавршио и морално и стручно, и кад је темељито и до крајњих могућности упознао свој народ и суштину његовог историског лика; 8) који у додиру са осталим народима има увек пред очима да је претставник Срба; 9) који улазећи у своје друштво и у јавни живот <;вога народа своје личне способности свуда фанатично ставља у службу циља да српски народ, после ужасног ударца који је стигао, опет дође до оног животног потенцијала којим би се довољно могао попунити српски животни простор, и бројно и квалитетно; 10) који својим радом служи одређене циљеве и задатке српског цивилног плана а својим животом се уклапа у службу тога плана. То је нови човек који би могао да оствари путеве српског самоснзлажења и методе самообуздавања коде су потребне за српску обнову.

„ДА ЖИВИ ДАНИЧИЋ!"

ГоДине 1878 Српско учено друштво на годишњод скупштини сводод бирало је новог претседника, уместо дотадашњег Јована Бошковића. Чланови Ученог друштва, напредњаци Мита Ракић. Аћим Чумић, Милан Ђ. Милићевић. Стодан Новаковић, Ђ. Павловић и други договорили су се да изаберу умеето Јована Бошковића Ђуру Даничића. То је био кан-

дидат напредњака. Чекало се на либерале: кога ли ће они предложити? Кад је'скупштина почела либерали Панта Срећковић и Матић повикаше Бошковићу: — Шта ће нам други? Остани ти и за ову годину! Новаковић узе реч и изјасни се против. Он изнесе заслуге Даничићеве. Либерали , почеше стављати приговоре како Даничић сада није ,у Београду. како се једном већ био одрекао Друштва итд. Шансе „Даничара" се пољуљаше. Они су се колебали. Међутим, Аћим Чумић. чија де. била идеја да се Даничић бира, лрискочи V помоћ. викнувши: — Да живи Даничић! Ово покрену његове присталице. Кандидација Даничићевз се изнесе нз гласање. Већина ,је гласалз за Даничића. само „по оштрој примедби Чумићевој. Милорад Шапчанин нити уста 4 нити оста селећи него управо — чучи!" — Живео Даничић! — разлегзло се по сали Велике школе. а претседавзјући Јован Бошковић оглзси „да је Даничић за ову го» дину претседник", -